детаљ слике: КРК Арт дизајн

Благодарна киша за нове речи Гордане Влајић

Гордана Влајић је књижевница и новинарка позната свим љубитељима књижевности било да је реч о деци или већ зрелим читаоцима. Многи је знају и као еколошку активисткињу која кроз часопис Екопедија учи најмлађе о значају очувања природе и њених ресурса.

Заистинска српска бајка, Зедси-хибридни роман за тинјеџере, млађе и старије, Баба Будимка и чувар гуменог замка, Усуд само су неке од књига из њеног обимног опуса.

Исписујући редове, Гордана Влајић је посејала снажно семе за будуће генерације.

Гордана Влајић књижевница и новинарка, живи у Панчеву,

Бранка Селаковић, Књижевна радионица Кордун, 4. фебруар 2022. Београд

Разговарале смо о њеном уметничком и еколошком ангажовању, фестивалу и надалеко познатој скулптури Београдски читач.

Ви сте њижевница и новинарка. Колико је захтевно паралелно неговати обе професије?

Заједнички именитељ мојим професијама јесу љубав и потреба за писањем. Професор новинарства ми је био Сергије Лукач, било је то на Факултету политичких наука, а он је био велики прозорљивац, умео је да „скенира” таленте својих студената, и оне видљиве и оне који ће се тек развити. Милан Милошевић је у опроштајном новинарском тексту „Збогом професоре“, написао: - „Студенти су волели Сергијева предавања, његову живост, асоцијативност, мултидисциплинарност, неку врсту ренесансне формуле у којој се спајају умеће, писменост и широка култура, а све то са истраживачком упорношћу и рентгенским осветљавањем позадине.” Хоћу да кажем да ме је професор Лукач, поред осталог, научио холистичком приступу сваком креативном процесу. Након што сам му са тремом послала своју прву књигу, написао ми је: „Пишите, пишите свакога дана. Ви то чините тако лековито.“ Зар сам имала избора?!

Са Горданом Пешаковић и Тањом Шикић иницирали сте постављање скулптура посвећених читаоцима и књижевности. Једна скулптура се налази у Чубурском парку у Београду, друга испред панчевачке Градске библиотеке, а трећа у Америци. Како сте дошли на идеју да реализујете овај пројекат и планирате ли нове поставке?

И професорка Гордана Пешаковић и новинарка Тања Шикић, моје пријатељице и сараднице на пројекту „Београдски читач“, имају ген који бих назвала „ми-и-сутра“. Садашње време и сопствене интересе, особе са тим геном, стављају у други план. Оне своју активност усмеравају на делање за опште добро и на будућност. Само људи који исто тако размишљају могу да схвате како неко може да жели и воли да годинама посвећено ради искључиво за нематеријалну надокнаду која се зове – радост. Радост  због учествовања у кружењу доброте и лепоте, а зарад друштвеног, културног... напретка. Због постојања тог гена, а будући да смо све три заљубљенице у књижевност, догодило се да смо се, уз заједничку кафу, у једном локалу у београдској Француској улици, договориле да реализујемо „Београдског читача“. Свака од нас је на себе преузела део активности и ускоро је Београд добио изложбу вајарских идејних решења будуће скулптуре на Врачару. Изложба је, захваљујући Тањи Шикић и разумевању уредништва, организована у Галерије РТС-а, а гласали су Београђани.

Скулптура Београдски читач у Чубурском парку у Београду

Непосредно пре тога нам је Град доделио локацију, а идејна решења будуће скулптуре су урадили студенти завршне године вајарства Факултета примењених уметности са класе вајара Драгољуба Димитријевића. Он је у том тренутку био једини професор који се одазвао на наш конкурс и једини који је желео, опет захваљујући оном гену „ми и сутра“, да – упркос чињеници да је пројекат про боно - Београд добије скулптуру која афирмише читање, да млади вајари добију шансу да им рад буде постављен на атрактивним локацијама... Тако је, уз покровитељство Удружења књижевника Србије, децембра 2015, постављена прва скулптура, младог вајара Андрије Васиљевића из Београда. С обзиром да је било више изванредних вајарских решења, наставиле смо да ширимо мисију пројекта и на друге градове, па је на панчевачком конкурсу одабрано и постављено још једно вајарско решење, Александра Вечериновића из Шапца. Невероватни су ентузијазам и приљежност Гордане Пешаковић, која је упорношћу и стрпљењем успела, будући професорка на једном од факултета на Флориди, да скулптура младог српског вајара Милоша Шарића из Власотинца, буде постављена у Градском парку у Каселберију.

Скулптура Београдски читач у граду Каселбери на Флориди (поред Орланда)

Захваљујући поштовању према професорки Пешаковић, као и према пројекту, аутору скулптуре је обезбеђена карта па је овај млади уметник тада имао част и задовољство да присуствовао откривању своје скулптуре, на Флориди, у Америци. Постоји ли ишта лепше него оставривати нечије снове.  

Aктивности око афирмације књига и читања не прекидамо. Додуше, за постављање наредне скулптуре у Источном Сарајеву, заслужна је сама вајарка Јелена Божовић – Ђорђевић из Београда, која је захваљујући својој репутацији иницирала локацију.

Део пројекта ''Београдски читач'' је и Књижевни маратон који се одржава поводом Светског дана књиге.

Поводом Светског дана књиге, од поднева 22. априла до поднева 23. априла, одржава се Књижевни маратон „Београдски читач“, а уз истоимену скулптуру, у Чубурском парку.Приредба подразумева 24 сата непрекиданог читања и извођења прозних и поетских дела различитих аутора, од оних респектабилних до младих или анонимних.

А каква је реакција песника и песникиња када говоре поезију пред зору?

Догађало се да аутори или рецитатори говоре своју или туђу поезију само неколицини својих окупљених пријатеља, а било је и да наиђу групе туриста, застану, одслушају, аплаудирају, седну, придруже се... Занимљиво је када у глуво доба ноћи видите усамљеног и наизглед незаинтересованог пролазника који застане, онда завуче руку у унутрашњи џеп јакне и извуче испресавијан папир, па отвори и чита песму, неспретно срочену или веома добру... Читање поезије и овакви догађаји остављају таман довољно времена да почне ослобађање које се може мерити сатима и строфама.

Како инострани читаоци реагују и колико разумеју теме којима се баве наши књижевници и књижевнице?

Искрено, не знам. Моје књиге нису објављиване на иностраним тржиштима, па да могу на основу тиража – да кажем колико је и какво интересовање. Једино што бих поменула је сарадња са професором Адолфом Далом, некадашњим шефом Катедре за славистику на Универзитету у Упсали (Шведска) који је прихватио да преведе моју збирку песама „Изложба речи“ на шведски језик и који је и за ту књигу и за збирку прича „Баба Будимка и чувар гуменог замка“ имао само речи хвале укључујући и кратак и веома афирмативан осврт који је написао.

Ауторка сте књига за одрасле, али и за децу. Да ли је тешко писати за најмлађе, посебно када су теме историјске?

Када пишем за децу, много више пута ћу да „кројим“, пре него „исечем“. Велика је то одговорност и огромно задовољство. Комплименти најмлађих читатеља имају исцелитељску моћ и ураганску мотивишућу снагу. Памтим четрнаестогодишњу Љепосаву која ми је на једном од представљању књиге „Заистинска српска бајка“ пришла и са сузама радосницама у очима захвалила на свом одрастању уз приче из ове књиге.

Писање о историјским темама подразумева и дар за селективност, односно за пажљиво просејавање информација не у циљу скривања или, далеко било, префарбавања историјских истина, већ због истанчане сублимације оних историјских података који ће децу у довољној мери образовати и у још већој мери „зачикнути“ да историју и традицију заволе и да је надаље истражују. Та наша лежерна индиферентност према важним историјским „моментима“ ни најмање није безазлена дугорочно посматрано. На тај начин се губи самосвојност, и на личном и на националном нивоу. И гуши се  национално самопоуздање које је нужно у мери у којој чини да поштујемо различитости других нација, а негујемо аутентичности.  

У вашем раду битно место заузима и екологија. На који начин едукујете децу о значају природе и њеном очувању?

Очување природе је подразумевајуће. Шума, извор, ваздух... – чувају се као отац, мајка, кућа, дете... Нажалост, иза нас је деценијска небрига о природи, јер је такав однос према природним ресурсима резултат немилосрдне и незајажљиве експанзије експлоататора и данашњих финансијских, па тако и политичких моћника. Сада смо у епохи бриге или наводне бриге (како ко и како где) о животној средини, али се сада циљано и нимало нехајно девастира породица и деградирају природне законитости које одређују Човека. Опет, зарад монополистичке диктатуре над човеком који све мање има или већ нема свој корен којим би се држао за тло, нестаје колективно и лично поштовање духовних вредности, нема страха од чињења неправде, поништавају се љубав и пол...

Отуда, бавећи се заштитом животне средине, обраћам се искључиво деци. То обавезно има смисла. Не дају се преварити, радознала су, брзо уче, благовремено и са радошћу стичу корисне навике. Пре седам година сам покренула часопис „Екопедија“, намењен основцима. Почео је да излази у Панчеву, захваљујући слуху тадашњег Секретаријата за заштиту животне средине при Градској управи, а прошле године је објављен у Ковачици. Ових дана договарам наредни број који би требало да буде подељен београдским основцима. Најпре, часопис се не продаје и едукација која се нуди кроз овај часопис није условљена новцем из родитељских џепова. Напротив. Примерак часописа „кошта“ 5 ЕКО-а. Еко је „еколошка валута“ и скраћеница креирана од првих слова речи у реченици Ево Комад Отпада. Онога дана када директору школе најавим поделу часописа, ђаци доносе амбалажни отпад и са 5 комада (чепова, тетрапак амбалаже, лименки...) откупљују свој примерак. Школе, као и остала правна лица у Србији, имају уговоре о откупу амбалажног отпада, на основу којих им се исплаћују одређена финансијска средства за прикупљену количину, тако да на овај начин имамо, популарним језиком речено, одрживу причу. Деца „купују“ часопис, зарађујући за своју школу, односно себе и долазеће генерације. Пре неколико година је школа из Иванова код Панчева, тако прикупљеним средствима и као победник међушколске акције „Сакупи и уштеди видећеш да вреди“, купила заштитне фолије за стаклене површине, како би се уштедела топлотна енергија. Упркос свеопштој дигитализацији, деца воле овај часопис. Заједнички, јер су међу сарадницима броја обавезно и ученици, кроз „Екопедију“ размењујемо  искуства и примере добре праксе из земље и света истовремено чувајући и негујући, пре свега, једни друге: родитеље, породицу, баке и деке, птице, цвеће у башти, воћке код комшије, двориште, улицу, село, реку... Много ме радује што су за „Екопедију“ говорили многи велики, вечити и дивни људи: о свом детињству, о трајним вредностима, о очувању животне средине... Међу њима су били и Раша Попов и Миња Субота,  као и Ршум, Леонтина, Мића Јакшић, ТићМи, Гоца Брун из „Школе за опстанак“... 

Сад ми паде нешто на памет: у Јапану већ пар година, и то у пет милиона примерака, редовно излази дневни лист „Маинићи“ (“Mainichi”). Штампа се на рециклираном папиру који садржи семење биљака. Након читања, ова се новина исецка и засади, па тако чак и из лоших дневних вести – ниче цвеће. Разговарајући са Вама, ето, сетих се да бих могла све оне дивне приче наших великана које сам поменула да сакупим у књигу која би, када је деца прочитају, такође могла да се посади. Као и „Маинићи“. Тврдим да би се Раша Попов побринуо да из облачка на којем седи пошаље кишу, таман када и колико треба, за ново цвеће.

Гордана Влајић у друштву чувених српских песника за децу Рашом Попов и Добрицом Ерић

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: