О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКОЛУМНА


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Шуковић
Марија Викторија Живановић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Миленковић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


РУПА СА КУЋОМ И ОКУЋНИЦОМ

Жељка Башановић Марковић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


РУПА СА КУЋОМ И ОКУЋНИЦОМ

 

Зидови су мирисали на мемлу и напуштеност. Испружила је длан и додирнула један, био је влажан и хладан. Мишеви су били свуда по кући. Ненавикнути на људе гледали су у њу, нису бежали. Кожа јој се јежила од неког унутарњег осећаја који је та остављена кућа будила у њој. Мирисало је на нека прошла времена и када је пришла прозору угледала је паучину која се спуштала са унутарњег рама.


Стакла су била мусава а није се имало шта видети кроз њих, напољу је било пусто. Одлучи да прошета двориштем и види спољашњост куће. Налазила се на углу две улице, сам ћошак. Ограда је била зидана од цигала, али се на њу ослањала дрвена капија која је претила да ће се срушити. На крају дворишта нахерено је  стајала шупа, склепана од неког преосталог материјала, старих лимова и плексигласа. Није било готово ништа под њом, осим мотике, грабуље и лопате поломљeне држаље.


Мало даље био је пољски wц, озидан са вратима од дрвета која су се рајбером при дну затварала. На том месту била је огуљена фарба али је зато реза гарантовала интиму и спас од изненадног упада непожељних корисника.


Нешто ниже спазила је малу одају од дрвета, опет неспретно склепану, отворила је врата и запахнуо је мирис сувог меса и дима. Даске су биле још увек масне памтећи неке такве дане у којима се димила пршута и сланина да нахрани укућане ове сад напуштене куће.


Вратила се у кућу. Села је на кревет у дневној соби, прекрстила ноге и подбочила главу. Мислима се враћала у детињство, изненада неко је покуцао на прозор собе са уличне стране. Устала је да види ко је.


-Ти си комшинице, ја рекох да обиђем да неко није провалио и уселио се, имаш свакаквог света данас. Климнула је главом у знак одобравања.


Проседи комшија у раним шездесетим годинама, скинуо је капу са главе као да је изненада отоплило и шмркнуо промрзлим носем.


Пошто је видео да неће добити никакву посебну информацију од изненадно појављене комшинице, вратио је капу на главу и одмахнуо руком у знак поздрава.


-Ту сам ако нешто затреба, рече онако успут, више за себе.


Дуго га је гледала кроз прозор како одлази низ уску стазу преко улице. Отворила је рајсфешлус на путној торби и извукла лепак за мишеве. Поређала је папире по угловима просторија, лепком је исцртала кругове а по средини ставила комаде сира и кобасице.


Изгладнели мишеви и њихови мали потомци похрлили су на оброк и један по један лепили се на замку. Скичали су и цијукали тако ухваћени.


Жена их је мирно гледала и чекала.


Сутрадан сам дошао по огласу да купим кућу, свидела ми се. Брзо смо завршили у општини оверу папира. После сам пио кафу са комшијом преко пута. Он ми је све испричао.


При одласку, бивша власница ми је рекла за ту неку рупу у зиду кроз коју радознале комшије вире унутра.Фина је жена. Средићу целу кућу, већ прекосутра долазе мајстори.

Прибојавао сам се  да покривена рупа неће спречити да вире и даље. Могао сам само прекрити  своју у њиховом правцу. Срећом, човек се на све брзо навикне. Заборави са које стране рупе стоји, да ли је у њој или изван. То живот чини много лакшим.





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"