детаљ слике: КРК Арт дизајн

ИЗНЕНАЂЕЊЕ У ПРОЦЕСУ НАСТАЈАЊА СТВАРА СКУЛПТУРУ

Зоран Мојсилов је чувени српски вајар који више од тридесет година живи и веома успешно ради у Минесоти у САД. Дипломирао је на Академији у Београду, али је своју каријеру градио прво у Паризу, а затим је потпуну афирмацију стекао у Америци. Његове скулптуре великих димензија красе јавне просторе у више од 25 држава Сједињених држава. У Србији има два дела -  скулптуру Јабучила у Пироту и стилизовану клупу на дунавском кеју у Земуну. 

Нераскидиво је везан са својом матичном државом Србијом и редовно долази у отаџбину, како би изнова прикупљао инспирацију, па смо тако и овај интервју урадили на „Секином салашу“ у Панчеву где је Мојсилов боравио овог лета.

Слободног духа, духовит и расположен, Зоран Мојсилов око себе оставља утисак задовољног човека, који кроз виц и шалу, својствену великим али реалним људима, доприноси лепшем свету.

Зоран Мојсилов - вајар

Разговор водио: Миодраг Мића Јакшић 22. децембар 2021

Две године вас није било у Србији. Како се осећате овде?

-          Ја сам увек пресрећан када дођем у Србију. Волим наше вино, нашу домаћу храну, непосредност наших људи. Дружење и забаву. Имам онај multypersonalities… Ја сам пре свега Србин, али када сам у Паризу, причам француски, пијем француска вина, радим француске скулптуре, у Америци – америчке… Овде на Секином салашу, рецимо данас, уживам у пихтијама и другим домаћим ђаконијама којих у Америци немам. Ја сам много више тамо, него што сам овде и све ми наше фали, нешто ми стално фали, али шта тачно, то је необјашњиво… Увек недостаје неки овдашњи детаљ, тамо далеко.  Никад нисам прескакао две године да нисам долазио у Србију, почео сам да кризирам и схватио сам да ми фали наша музика, ћевапи, дружење… Ми смо овде социјализовани људи, отворени, дружељубиви… Тамо у Америци, живим поред комшије тридесет година и јављамо се један другоме „Како си, шта радиш…“ „Пада киша, лепо време…“ и ништа више од тога. Нема тог неког људског дружења, док смо ми овде као крдо, волимо да смо заједно, тамо су људи отуђени… Све ми то фали, све више, што сам старији… Са годинама схватиш, ко си, шта си и одакле си и где припадаш.

Колико у вашим радовима има инспирације родног краја?

-          Много. То су све несвесни трагови које носим у себи, а онда се отелотворе кад кренем да радим. Рођен сам у Београду, али сва моја сећања на детињство углавном иду ка селу Власи, надомак Пирота где сам проводио летње распусте. Ја у Америци радим по сећањима одавде, Влашка планина, село Власи, баба Дука…

Зоран поред материјала за обраду

Рођени сте у Београду. Како сте проводили детињство, шта памтите из тих најранијих дана и шта је то тада утицало на вас да се бавите уметношћу?

-          Као клинац из радничке породице, без неког великог новца у фамилији, било је логично да те за сваки распуст одведу на село три месеца и да то буде твоје летовање. А тамо је било за мене, као нека бајка, нема струје, куће направљене од блата, кровови од сламе… Све сами ручни рад, Узми секирче у руке и направи све. Тамо сам се први пут сусрео са радом руку, са стварањем рукама, обликовањем, захваљујући људима који живе тамо. То село је живело само од себе, тамошњи људи су све сами правили, од својих кућа, окућнице, па до намештаја и свега другог. Узгајали су на својим њивама и пашњацима све оно од чега су правили храну. То је било за мене фасцинантно. Имају жито, праве хлеб, имају кукуруз, краве, млеко, сир… Тада сам схватио да човек може да живи од својих руку, у принципу. Са бабом сам ишао у шуму да берем печурке, није било супер маркета и сличног. Управо ту сам завршио своју прву уметничку школу, као дете, схватајући да можеш да живиш без претераних материјалних ствари. Сећам се да сам својој баки, тамо на влашкој планини, рекао да ћу постати славан и богат, а она ми је одговорила „Глупшо, само трипут можеш да једеш дневно, не можеш повише. Џаба ти све паре.“ Тако да се често сећам тих њених речи и понављам их, кад ми у Америци дођу неке лутке да бих могао бити и бољи и богатији. Три дневна оброка ми је доста и то је то.

У селу Власи сте упознали прве материјале. Данас баратате разним материјалима и обликујете их. Играте се и са дрветом и са каменом и жицама и металима. Стварате магију за обичног човека недокучиву. Који вам је омиљени материјал за стварање скулптуре?

-          Немам омиљеног материјала. Сваки материјал има своју врлину. Камен је јак и љут. Гвожђе савијам и ушивам… Дрво је топло и лако. Ја мешам те материјале, као кувар када прави неко јело. А магија увек постоји док не знам шта заправо то правим. Сваком скулптуром, правим неку нову магију. Ја радим и чекам да се деси инцидент. И то што сам ја предвидео то је непредвидиво. Идем од случаја до случаја. Чекам случај… То неко изненађење, које се деси и које те инспирише. Сваки прави уметник је чекао тај случај, али мора га препознати… Деси ми се да ми пукне камен, што ме у први мах изнервира, онда седнем поред њега загледам га и препознам нешто ново о чему нисам сањао, нити предвиђао да ћу створити, па онда кренем тим путем да стварам даље скулптуру, управо како ме је тај случај повео.

Зоран разоткрива божју тајну у дрвету

Шта је то у човеку, који су то пориви, када схвати да воли уметност, када препознаје да може и жели да постане уметник. Када сте, уствари, схватили да желите да будете вајар?

-          Ја сам рано почео да правим од дрвета, као дете, мачеве принца Валијанта и све друго за игру мојим другарима. По томе сам био најбољи у друштву. Како је то већ било… Сиромаштво, нема се новца за играчке, па узмеш нож и дељеш сам од дрвета, своје играчке. Прву праву скулптуру сам направио са тринаест година када сам почео да тренирам рвање и назвао сам је „Два рвача се рву“ и онда сам написао „Зоран – шампион света“  и имао сам, ето, снове и жеље да будем спортиста, рвач и вајар, да дељем дрво. Тако је из забаве почело све, да бих онда отишао на Вишу педагошку школу, као и сви прави вајари који су прво одбијени на Академији, па тамо заврше две године и пређу на Академију. Међутим, какав сам био студент, мени је требало четири године, да завршим те две на Вишој педагошкој… Током Академије сам отишао у студио код Матије Вуковића, јер су ми се допадале његове скулптуре и тамо сам постао вајар. Матија ме је чувао и неговао као краљицу и свему научио. Схватио сам да су академске студије једно, али стварност нешто друго. Твој сопствени таленат, дар ка уметности и оно што је у човеку самоуко, уистину јесте оно најважније. Сада ме зову академским уметником, то је у реду, али сваки уметник је самоук, научи неке ствари по школама, али ради по своме, како жели и ствара свој свет. 

Како сте се и због чега одлучили да се отиснете из отаџбине и одете у иностранство?

-          Кад су ме одбили за једну изложбу у павиљону „Цвијета Зузорић“ у Београду, једноставно ми је пукао филм, како се каже, изгубивши наду да могу у родном граду да напредујем, одлучио сам да одем, да се отиснем даље у неку другу земљу да проверим колико сам добар. Избор је пао на Париз, чисто из забаве и згодног послића, јер је тетки мог пријатеља требала помоћ уметника за кречење и фарбање апартмана. Потом сам радио као вајар у једној париској згради, љубазношћу једног Језуита, који ми је дао атеље и понудио да за то будем и домар у згради, јер сам био вичан разним занатима. И, наравно, као домар упознајеш разне људе, у то време, најважније је за мене било упознати добре и лепе девојке… Једна од њих је била Американка, Ајлин Крув, данас Ајлин Крув Мојсилов… У избору у којој земљи ћемо живети између Југославије и Америке, одлучили смо се за САД. Тако сам због љубави почео да живим у Америци. Пружила ми се прилика и није било дилеме да ли ћу поћи тамо. И дан данас смо заједно… Човек никада не зна да ли је учинио прави избор. Време покаже. Мој избор је био добар.

Живите већ дуго ван Србије, прво Француска, а потом и Америка, тамо је живот другачији. Како сте се снашли у Америци и како и да ли америчка држава помаже уметнике? Јесте ли осетили благодет Америке као обећане земље?

-          Нисам, да кажем искрено… Они воле амерички фудбал, бејзбол, те њихове спортове, а уметност им је споредна ствар, тако да нема никакве помоћи за уметнике, чак ни у социјалном сектору. Нема помоћи од града или државе у виду добијања атељеа или нешто слично. Тога нема. Нема разумевања за такву врсту подршке. Тајна успеха у Америци је – тежак рад, што је мени тешко пало, али сам морао да радим, јер није било друге. Живим нормално, нисам богаташ, имам атеље, где радим, дружим се са материјалима које обликујем.

Има ли нека ваша скулптура, која вам је посебно драга, коју би волели увек крај себе и да вам је жао што сте морали да је продате, а која вам је прирасла срцу? Да ли тако може да се гледа на дела која стварате?

-          Да, ја имам своју колекцију сопствених скулптура, које не продајем. Имам скулптуре које су само моје, углавном настале за време наших ратова, које у Америци нико не може да разуме и баш те скулптуре желим да вратим у Србију и да овде направим музеј у селу Власи, у згради старе школе. Део зграде би заузеле те моје скулптуре, као део сталне поставке, а други део би био предвиђен за изложбе младих уметника, за концерте, перформансе… Био би то уметнички центар који би оживео данас то село и тај крај.

Како ваше колеге уметници у Америци данас гледају на Балкан, на Србију? Да ли нас уважавају у сфери уметности, да ли нас познају уопште и могу ли уметници пореклом из Србије да допринесу побољшању слике о нама?

-          Мало нас познају, веома мало. Мешају нас са Сибиром, Сиријом… Мој стални одговор им је, да је Ђоковић мој комшија и онда се извињавају са осмехом и тврдњом да знају за Србију, али ето преко Новака. Он је у ствари данас наш највећи уметник, добро и Марина Абрамовић а и ја помало, хахаха… Нас троје, ето, хахаха…

Имате ли планове за неко ново истраживање у правцу проналажења нових форми, нових процеса у настајању скулптуре, новим материјалима? Постоји ли уопште у уметности скулптуре појам трендова, који би требало да се прате и да их уметници стварају?

-          Ма какви трендови. Не дајем пет пара на то. Немам планове… Догађа се од случаја до случаја. Дођем у атеље и гледам тај диван простор, то море материјала око мене, кибицујем са неки комадом дрвета, са неким каменом, који можда и десет година стоји ту, али га нисам правим очима видео и препознао, а сада ме је привукао. Дај да га спојим са овим, са оним… Скуцкам га, ушнирам, додајем му неки други материјал, повезујем их, као што се и људи повезују, проналазим им смисао. Има једна лепа прича када питају моју мајку шта јој син ради у Америци, а она им одговори: „Он пронађе неко дрво, неки камен тамо и прода га за велике паре“ и то је неко просто објашњење тог процеса.

Посебан однос према стваралаштву - Зоран Мојсилов

Јесте ли задовољни ценом која достижу ваша дела? Да ли је то нека мера за оно што улажете у настанак скулптуре, коју као уметник поклањате човечанству?

-          Никада нико неће моћи да ме плати колико радим и колико то вреди. Ја радим од срца. Цена дела је више као обавеза, да отплатим ауто, да могу да пазарим у самопослузи, за нормалан живот… Постоје две врсте уметника у свету, они који праве паре и оне који праве уметност. И то је разлика. Ови који праве паре, нека им је лепа кућа, а ми који правимо уметност, нама је то терапија. Ми не можемо без тога. Не можемо без уметности. И то је разлика. Ми смо прави уметници, а ови што праве паре, они су као на берзи, па богатим Американцима је интересантно и више им се исплати да као више улажу новац у уметност него у злато и слично, јер ту цена више скаче, па им то дође као нека инвестиција јер ће за десет година та елита створити цену тога која ће бити десетоструко већа и моћи ће да опет тргују њоме. То нема везе са уметношћу.

Каква је данашња америчка сцена скулптуре, препознајте ли нешто ново, у том њиховом систему?

-          Ја сам у Минесоти, где пада много снега, од два метра. Завејан будем, ја сам изван тих дешавања… Знам наравно шта се дешава, али све се своди да галерије и музеји праве своје каталоге и врте их у круг, било да си у Токију или Њујорку, свако има неког од тих главних, који су инвестиција, али мене више интересује та нека домаћа уметност, а не та каталошка уметност по музејима. Домаћа уметност се проналази по атељеима, по буџацима, а ова која је по музејима живи од донација. Сви музеји се одржавају од донација, а систем је тако у Америци направљен да ти ако купиш скулптуру и слику у музеју и галерији ти не плаћаш таксу, односно порез на то, па је после препродаш другом музеју или галерији за пет пута већу цену и опет не плаћаш порез на то. То је бизнис трансакцијама и далеко је то од неке уметности. Никад ми није била жеља да будем део тога. Ја радим скулптуре за јавне површине, за паркове, за публику, где могу и интелектуалци и клошари, и богати и сиромашни да је виде, да буду крај ње. Да буду подлога за птице и склониште за псе.

Шта ваш чека по повратку у Америку? Да ли је у глави нека нова скулптура, има ли неких наруџбина?

-          Има, наравно да има. Ја радим сам и радим велике скулптуре. То траје и онда сви чекају да редом испоручујем. Ја сам за њих Eastern European man, човек из Источне Европе, помало чудан за њих, као и сви људи са ових простора и онда морају да поштују неке моје законе, оне које ја измишљам.

Урадили сте много скулптура, за паркове, тргове, велике компаније… Колико је тога по Америци?

-          Немам тачан број, али знам да имам скулптуре у 25 америчких држава, које су на трговима, универзитетским кампусима, железничким станицама, трговима… Немам тачан број јер ме увек занима нова скулптура, а оно што сам направио, то је прошлост и необазирем се претерано на то.

Ваше скулптуре савршено стоје у окружењу где су постављене, воле се са природом. Да ли је то ваш допринос повратку природи, онога што нам је она сама дала?

-          Може се тако рећи. Ја сам направио скулптуру у Пироту - Јабучила, коња Момчиловог. И сваки пут кад дођем у Србију ја га дорађујем. Ове године сам му радио Face lift јер су се неки дечаци пењали на њега и „сецали су га за уши“ и направио сам му „опшку“ – то му је реп. И причају ми пријатељи из Пирота – „Сви се зезају са Јабучилом, ама нема га ко се оженил да се није сликувал код твоје скулптуре“. То ти је нека истина. Људи су несвесно прихватили и заволели једно уметничко дело.

Неке од Зоранових скулптура

*Фотографије из архиве уметника

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: