детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПРИЧА О ОБЛАЦИМА

Узалуд је мајка бећ по други пут причала причу о три прасета и о Петру Пану, Вукашину није долазио сан на очи. Мислио је како су те приче досадне и како све то слуша по ко зна који пут. Лакше би заспао уз  приче где нема вука који може да поједе баку, седам јарића и три прасета. Сетио се како је видео једног пса у парку и помислио да је то онај вук из бајкe. Пожелео је приче у којима нема опасних и опаких створења. Подигао је поглед према мајци и упитао:

           „ Мама, зашто се облаци налазе на небу и куда они путују? Причај ми, мама, причу о оним правим  малим облацима који су на небу!“

     Мајка је застала у пола речи, изненађена дечаковим питањем и предлогом да она створи причу о малим облацима. Гледала је у дечакове раширене очи боје кестена и брзином ветра смишљала причу. Уосталом, све су бајке измаштане, помислила је. Док је покривала дечака , полако је отпочела нову причу о мааалим облацима који иду у свооје вртииће и имммају ссвоје васпитааче. Када осване леееп дан, они у глaас моле васпитачице: „Водите нас у шееетњу, водите насс у шетњу. Видите како је лееп дан, прави рааај! Бићемо добри, слушаћемо све што каажете и нећемо да правимо глууупостии.“

Пошто све васпитачице на свету воле своју децу и своје облаке, и ове су се насмејале и рекле: „Хајдемо сви у природу да удишемо свеж ваздух и оjачaмо наша крила.“

 

 Истрчали су мали облаци као мали јагањци, као мали пачићи, као мале маце и куце, као мали дечаци и девојчице, као лоптице, као пахуљице, као звездице, као бомбонице. Били су као мали анђели. Летели су држећи се за пахуљаста крилца, играли нешто као ринге-ринге-раја. Неки несташни облачићи су се издвојили и одлетели далеко, јурећи и хватајући једну шарену птицу. Бели обрашчићи су им се заруменели и ова весела дружина изгледала је чаробно на широком плавом небу. Изнад њих је грејало Сунце,  смешећи се великим сјајним осмехом.

 

            Трајало је ово раздрагано играње по просторима плавог неба све док васпитачице нису засвирале у пиштаљке и широким белим крилима позивале малишане да се сви брзо окупе . Васпитачица Луна је рекла:

„ Хајде да погледамо свет око себе и даљ видимо шта нас окружује.

Њишући се на пахуљастим крилима, облачићи су се окренули према земаљским пределима и угледали чаробан призор! У сав глас су довикивали брже-боље:

           „ Ено, доле се играју наши другари...играју се жмурке...“

            „Њихов вртић је мали... нека дођу код нас!“довикивали су. „На нашем небу има места за све...гледајте, гледајте, они имају другачије љуљашке и играчке!“

       “Ви сте заборавили да  они нису облаци као што сте ви и да се они не могу  попети  до нас; они су деца и играју се по земљи као ви по небу. Ми ћемо њима само махати...ево овако“, својим белим крилом махала је и показивала васпитачица Даница.

„Могли бисмо да им напишемо писмо!“ , повикале су у глас малише.

      „А како ћемо послати то писмо?“, питао је облачић Смешко.

           „Па по нашем  поштару Голубовићу, то се зна“, рекла је облачица Звездана.

 

Док су облачићи весело цвркутали, паперјаста крила су почела  да их заносе час лево, час десно. Чим су то приметиле, васпитачице су одмах  повикале:

            „Морамо да се вратимо  у вртић! Чујете ли да издалека долази ветар.., а он је...*права баба-рога*, повикаше облачићи у сав глас. Одмах су стали у колону два по два, пребројавали се више пута и кад су били сигурни да су сви на окупу, кренули су.

            На својим белим свиленим крилима одлепршала је весела дружина, а иза њих су летеле Добре виле које су их чувале од свих несрећа овог света и бринуле  да сан, који их чека у вртићу,  буде миран и спокојан.

 

Мајка је застала у причању. Дечак  је схватио да се приближава крај приче па је брже-боље загрлио мајку и рекао: „Мама, мама, немој да прекинеш причу!  Причај ми о Добрим вилама; како су оне добре?“

     „Хајде, врати се у кревет па ћу ти испричати. Чим се покријеш и затвориш очи, осетићеш како те Добра вила милује по коси, по лицу, и чућеш како нежним гласом пева песмицу .која свааако деете... одводии.. у.. санннннн '', тихим гласом рекла је мајка.

Није потрајало дуго и дечак је заспао. Мајка је изашла  на терасу и погледала према небу на коме је сијао пун Месец око кога су се разиграле звезде..  Под сјајем сребрне месечине град је тонуо у миран сан.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: