О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКОЛУМНА


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Шуковић
Марија Викторија Живановић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Миленковић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ОДЛОМАК РОМАНА ТРАНС АЛЕКСАНДРЕ ЂОРЂЕВИЋ, ОКОПНЕЛИ СНЕГ

Александра Ђорђевић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


ОКОПНЕЛИ СНЕГ

 

 

Сретен је залутао у мој живот… Чини ми се сасвим случајно. Спустио се као латица руже при сутону позног летњег дана у башту мојих дечјих снова. И опчинио ме. Мада, када размислим, био је ту много раније – постојан, тих и бескрајно романтичан – и много пре него што сам га приметила.


Нисам волела дечаке. Велике мазе, још веће шепртље и још веће заврнем-ти-кику-да-те-једном-цмокнем, из којих после израсту шарлатани. Ти исти дечаци, стручњаци и мајстори прерушавања, данас судије, водоинсталатери , зубари и фризери, у то време су скакали, викали, штипали и бацали на под себе и друге без разлике – али не и Сретен. Он је, заокупљен појавама, природом, књигама, у турском седу, одељен од свакодневног живота, кројио паралелне светове. Очи су му живо пратиле само њему знана и видљива створења и исписивале векторе и фантастичне приче. Друга деца га или нису примећивала (тој групи сам припадала ја) или су га кињила и малтретирала док је он постепено откривао чари заборављених играчака…


Враћао се онима које нико није желео. Можда баш зато, а можда зато што се ствари чине обичним када их недовољно дуго посматрамо. Сретен је заборављеном подизао вредност, а љубоморци се не би смирили док ствари не би поставили на своје место. Мале силеџије су га сходно томе наводиле да се попне на дрво мушмуле у дворишту (иначе рачвасто, ниско и идеално за пењање), са ког после није умео да се спусти. Наредних пута су му на кварно спуштали панталоне, које би на један трзај спале са његовог танушног тела. Збуњен и постиђен, Сретен би погнуо главу, подигао панталоне, и очију прикованих за под отрчао у ћошак не рекавши ни реч.


Уживали смо у потрагама за Сретеном, које су за нас, децу, саме себи биле циљ. Будних очију, жељни мистерије и игара без граница, тумарали смо као по мраку, сударајући се и кикоћући, и падали на земљу избезумљени од радости. Тражили смо на дрвету, иза живице крај ограде, испод степеништа или кревета, у тоалету, и често га затицали шћућуреног на неком сасвим очигледном месту – под ћебетом, са шачицом неразумљивих речи које би се расуле у ваздуху као иглице маслачка пред нашим запаљеним очима. Нико није слутио да је неуобличена згужва, немарно остављена на поду, поред које смо сви протрчали безброј пута, заправо Сретен. Кад би се акција тражења завршила, врло брзо бисмо га заборавили. Постао би неодвојиви део нашег простора; део који се подразумева, без ког се не може и о ком се не говори – део живота на који више нису падали погледи васпитачица и који је као легенда настављао да битише у простору, али не и да расте са нама.


 

Роман ТРАНС можете потражити ОВДЕ!




ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"