детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПРВИ ЛЕТ ПРЕКО АТЛАНТИКА 

Др СИМО ЈЕЛАЧА

 

Након што смо се управо вратили са Мљета и Др Хлинки у Канаду послали парче југословенске тробојнице, као знак распознавања, за сусрет на аеродрому у Виннипегу, на нашим вратима после поноћи неко је гласно залупао. Устао сам и отворио, војна патрола почела је мобилизацију резервних официра. Совјетске трупе ушле су у Чехословачку 26 Августа 1968. године, а на југословенским границама са Мађарском и Бугарском концентрисали своју армију. Припретила нам је опасност окупације, па је Југословенска народна армија извршила тоталну мобилизацију резервног састава и стала у пуну приправност. Ја сам имао договорен пут у Канаду, на докторске студије и имао сам већ извађене аво-карте за супругу Босу и мене. Били смо почели са паковањем ствари које смо планирали носити, али морао сам се одазвати војној наредби. 

Испред зграде Општине Новог Сада, између 2 и 3 сата ујутро, док су мрак разбијале уличне светиљке, стрпани смо у камионе и одвезени у Срем. Стигли смо у село Манђелос, када се већ потпуно разданило. Мене су, као резервног Поручника техничке службе, поставили за командира техничке чете, са преко седамдесет камиона пуних оружја. Старији активни официри вршили су распоређивања, док смо се ми тек пристигли, орјентисали. Сви смо деловали доста збуњено. И тако ће проћи пуна три дана и ноћи, нигде се нисмо помицали, спавали смо испод камиона, а хранили се по сеоским воћњацима. На нашу срећу сељаци нам нису забрањивали да беремо њихово воће.

Ја сам се забринуо за моје студије, мислио сам да ће ми све пропасти. Прво сам тражио рапорт код команданта Пука, мајора Остојића, да ме пусти, али он није хтео ни да чује. Затим сам покушао на карту, да се пробам извући на претходну повреду у саобраћајној несрећи, али др Капамаџија, мислим да се тако звао, такође није ми дао пристанак. Онда  сам одлучио да пробам рапорт код генерала (име му не памтим), који је био командант дивизије. Отишао сам кријући се од команданта Остојића, и на моју срећу генерал ме је примио, био изузетно љубазан и пријатан, саслушао ме и одобрио ми одлазак. То је јављено Остојићу, са наредбом да ме замени, као командира чете, и он је формално попиздио од муке, али није мога ништа против одлуке команданта дивизије, генерала. Наредио ми је да се пресвучем и раздужим са наоружањем, а чим сам то обавио, формално сам побегао кроз кукурузе према Сремској Митровици и тамо сачекао први воз за Нови Сад. Када сам, ноћу, стигао кући, Боса и ја смо сутрадан обишли ближу родбину са којом смо се поздравили и побегли за Београд, код брата од стрица, код њих преноћили и следећег дана одлетели за Канаду.

Успели смо ухватити авион за чији лет смо имали купљене карте, одлетели за Лондон, а из Лондона, након неколико сати чекања, продужили за Глазгов. И у Глазгову смо имали извесно задржавање, до поласка преко Атлантика. И тек након што смо сели у авион и надлетели Ирску, осетио сам да сам избегао војну обавезу и да ме више не могу пронаћи. Покушавао сам да заспем, али ми није полазило за руком, само сам жмурао и слушао уједначени звук авио-мотора. 

Потрајало је то вероватно сат, два, након што сам дуго гледао плаветнило Атлантика и беле запенушане таласе испод нас, када нам се са десне стране указало острво Исланда. Знао сам тада где смо, према глобусу, и да нам предстоји још дуго летети изнад воде. Почео сам размишљати о др Хлинки, који треба да нас чека на аеродрому и о студијама које су ми предстојале. Трајало је то сатима, чинило мисе да сам мало успео и задремати, а при моме сну осетио сам сваки пролаз стјуардесе поред наших седишта. Када се авион приближио Гренланду, пилот се спустио веома ниско, дајући нам информације да надлећемо Гренланд и он ето жели да нам га приближи. Путници су му се захвалили аплаузом. Јасно су се видела најпре мала ледена острва, па затим Гренланд на коме су се чак уочавали трагови санки и понека кућа тамошњих Индијанаца или Ескима. Ми смо уживали посматрајући тај пејзаж, који се, знао сам, може видети само једном у животу. Величина Гренланда била је непрегледна, а сав потпуно бео, сами лед. Помислио сам, навикнут на наше плодне оранице: ‘’Боже, од чега овдашњи свет живи’’. Знао сам да имају доста рибе, а да остале намирнице добијају из других крајева света.

Летели смо још доста дуго изнад Атлантика, приближавајући се континенту Северне Америке. А када смо надлетели прве делове територије Канаде, испод нас су се смењивали доста закржљали шумарци са безброј језера. Видео се тек по неки пут, а почеле су се назирати и Индијанске куће, свега по неколико у групама. Посматрајући те пределе учинило ми се да је подједнако терена под шумама и језерима, па је нејасно да ли су језера више на земљишту или је више земљишта у води, као острва. Ти предели смењивали су се стотинама километара, а наш авион, при уједначеном звуку мотора, лагано је клизио ка западу. Винипег се налази тачно у средини континента, у равничарским пределима Прерије, која је житница Канаде. И тек предвече слетели смо на интернационални аеродром, где нас је чекао др Исидор Хлинка. Након што смо преузели свој пртљаг, ја сам га спазио и препознао на балкону, где су домаћини сачекивали госте, и махнуо сам му. Он нам је одмахнуо и одмах се упутио према нама. Када нас је преузео, сео нас је обадвоје на предње седиште, поред себе, да можемо успут причати. Код куће нас је чекала његова супруга са топлом вечером. Донели смо им једну флашу Манастирке, што Канађани пију после јела. А кад је Хлинка приметио да се моје очи заклапају одвезао нас је у хотел, који нам је резервисао. Сутрадан је послао своја два техничара, Фреда и Боба, да нас покупе из хотела и да нам нађу стан. 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: