детаљ слике: КРК Арт дизајн

РАТ И ПРИЧА У КЊИЗИ ЖИВОТ ЧОВЕКА НА БАЛКАНУ СТАНИСЛАВА КРАКОВА

 - друзги део -

Проф. др Горан Максимовић

Када је 13. октобра 1913. године ушао у цивилном одијелу у зграду Војне академије, Краков је вјеровао да је остварио свој сан, јер је волио војнички позив. У остварењу тог циља подржала га је и мајка, али тада није ни слутио шта ће све доживјети у наредних седам година, колико ће непрекидно носити униформу. Веома кратко су у овом запамћењу описане саме школске обавезе у академији, али у свему подсјећају на странице „васпитног романа“. Нагласио је да му није толико сметала крута војничка дисциплина, пруска по свом карактеру, али без грубости, колико су га у стални сукоб доводила два безазлена детаља: једно је било то што није знао да очисти чизме и затегне војнички чаршав на прописан начин, а други проблем му је причињавало то што је волио да се „смеје свугде и на сваком месту“. Одмах на почетку додијељене су му „три медаље за ова два рата, уз срдачно честитање и похвале класног старешине“ али му је то донијело и нетрпељивост од двојице или тројице другова из класе. Због једног таквог случаја и „одбране части“ због увреда једног од тих генерацијских другова, први пут је послат на рапорт због озбиљне ствари: „покушаја убиства и телесних повреда“. Упркос свему томе, у мају 1914. завршио је прву годину Академије као „други у класи“, добио је и први чин „питомца-каплара“, а већ у јуну је читава класа отишла у Скопље, на љетњу фортификацијску обуку на Скопској Црној гори. Краков наглашава да тада нико од њих није ни слутио да више никада неће ступити у своју војну академију. Након атентата у Сарајеву, када је Гаврило Принцип на Видовдан убио престолонаследника аустроугарског престола, надвојводу Фердинанда, започет је практично нови и најисцрпнији циклус ратних сјећања Станислава Кракова.  Најприје је његова генерација питомаца-каплара премјештена у Крагујевац, а затим су добили различите распореде на свим фронтовима. Краков је са још двојицом другова распоређен у Пожаревац, на Дунавски фронт, за ађутанта једног батаљона другопозиваца. Захваљујући томе упознао је браћу Рибникар, Владислава и Дарка, новинаре и власнике листа Политика, а командант батаљона био му је Радослав Петковић, рођени брат пјесника Владислава Петковића Диса. Краков наглашава да се тада спријатељио с Владиславом Рибникаром и да му је он једном приликом саопштио пророчанску истину: „Ви сте, Краков, војник, али за рат. Нећете Ви остати у војсци у миру. То не одговара Вашем темпераменту. Ви сте рођени за новинара.“ Тада је Краков имао прилику и да упозна пјесника Диса, који је дошао у посјету код брата официра, да се непосредно дружи с њим и да остави лијепе записе о његовој личности. Краков наглашава да му је Дис тада рекао: „Ето, зато волим рат, јер овде смрт није хладна ни мрачна, већ долази у апотеози.“ Убрзо након тога Краков је прекомандован у Пирот, а овај дио својих ратних успомена, које попримају форму вијенца кратких „ратних цртица“, окончава ријечима да више никада није видио ниједног од својих нових пријатеља, јер су браћа Рибникар погинула петнаестак дана касније, у биткама на Дрини, а Дис се утопио у водама Јонског мора, недалеко од Крфа, приликом повратка из Француске, на броду који су торпедовале њемачке подморнице 1917. године. Читава класа Станислава Кракова је у октобру 1914. године, док је он још био у Пироту, произведена у чин потпоручника. Наглашава да је био незадовољан што није био у непосредним борбама на Церу и Колубари, те да је у више наврата тражио прекоманду и одлазак на дринско ратиште. Премјештен је у 17. пешадијски пук почетком децембра, и ова једница ће бити нераздвојно везана за његову даљу ратну судбину. Наглашава да се добро сјећао колико се његов отац плашио тог броја, јер је вјеровао да постоји фатална веза између његове судбине и броја 17, али да је он тада „радосно ишао у тај пук“. Међутим, пошто се јавио у нову јединицу, која је била стационирана на Мишару, баш у вријеме окончања Колубарске битке и велике побједе српске војске, Краков није имао прилике да непосредно учествује у великим ратним операцијама 1914. године.

Управо зато што је био мајстор детаља и прозних фрагмената, Краков и у тим данима описује различите узбудљиве епизоде које су се одигравале у Шапцу, Богатићу и читавој Мачви, која је страховито била пострадала у претходним борбама. Описује и неке крајње тешке и трагичне епизоде, попут оне о пресуди на смртну казну једног војника који је у претходним борбама био дезертирао, а онда је у ноћи прије извршења казне извршио самоубиство. Приказани су и неки веселији тренуци, попут одлазака у „Ружину кафану“ у опустошеном Шапцу, као и љубавних и еротских авантура са самом власницом кафане, због чега је пао у немилост љубоморног командантна батаљона. Управо у тим „апокалиптичним животним искуствима“, као што су глад, болест и смрт, те осјећање страха, ужаса и очајања, десило се да у Краковљевим запамћењима најснажније дођу до изражаја „дионизијски животни пориви“. Краков казује и о томе како је пронашао разорени стан др Винавера, „пун разбацаних књига“, те како му је то једно вријеме била позајмна библиотека. Испричао нам је и о томе како је у Ваљеву посјетио своју тетку Касију Милетић, тада добровољну болничарку у том граду, разореном у ратним офанзивама, а још више епидемијом тифуса. Нажалост, извјештава нас и о томе како је ова храбра жена убрзо и сама била заражена и умрла од тифуса. Нове ратне операције започеле су у септембру 1915. године, а Краков нас извјештава како је његов пук пребачен у Сурдулицу и на Власину, као појачање за одбрану од предстојеће бугарске офанзиве. Може се рећи да тада започињу најузбудљивије странице пишчевих сјећања. Краков описује како је одмах по доласку добио задатак да са својом групом од 12 војника запосједне караулу Букова глава на Власини, а затим је након бугарског напада у ноћи између 2. и 3. октобра, његова јединица пребачена на Криву Феју, гдје ће се одиграти једна од најтежих борби у којима је учествовао. Са много упечатљивих, рекли бисмо, романескних детаља, приказује то опште ратно лудило и како у човјеку „уместо страха да не буде убијен, избија страшно пијанство: убијати...“. У једном од тих јуначких јуриша Кракова је преко груди пресјекао рафал, али је био рањен само у лијеву руку, јер му је новчаник који се налазио на грудима испред срца зауставио оловну куглу,  Наталија Лудошки, „Танатос и Ерос Великог рата у мемоарима Станислава Кракова Живот човека на Балкану“, зборник Станислав Краков, авангарда, маргина, наслеђе, прир. Мирко Демић, Народна библиотека „Вук Караџић“, Крагујевац, 2015, која би га сигурно усмртила. Након превијања, наставио је да се бори, а у том „вртлогу уништавања“ и сам је осјетио „потребу да убија“. Сјећао се беспоштедних јуриша с обје стране, продора уз планинске косе и узмицања пред артиљеријом противника. Запамтио је како је пушчаним хицем пресјекао покрет једног бугарског војника. На крају овога „дана славе“, када су успјели да зауставе бугарски продор на српску земљу и када се његова јединица повукла у Предејане, командант му је саопштио да ће га предложити, уз још једног рањеног потпоручника, за унапређење у чин поручника и за одликовање. Краков је тек тада примијетио да је на његовој униформи било четрнаест улазних и излазних рана: „Сад тек примећујем да су ми не само блуза, већ и чакшире и доколенице све избушене мецима. Пребројавам четрнаест улазних и излазних рана на униформи. Захватио ме је цео сноп из митраљеза и ипак само једну једину рану добио. У буђелару ми је метак исекао на комаде две банкноте од по сто динара, а изнад саме главе пресекао моју прву фотографију у официрској униформи. Други метак ми је скоро додирнуо трбух, пробивши и блузу и чакшире.“ Међутим, тада су стигли и трагични гласови да је град Врање био пао у бугарске руке и да је пресјечена жељезничка пруга према Скопљу и Солуну. Краков казује и о узалудним надама да ће из Солуна стићи у помоћ француске и енглеске трупе, које би са Галипоља требало да пређу у вардарску и моравску долину. Због високе температуре коју је добио након рањавања, Краков је послат у велику Нишку болницу, гдје је провео пет дана на опоравку, а допуст је искористио да оде у Јагодину и посјети мајку, која се ту налазила у избјеглиштву са женом и дјецом свога ујака пуковника Милана Недића. Након четири дана боравка у Јагодини, која је провео у „атмосфери свога детињства“, док се у даљини све снажније чула тутњава тешке артиљерије, Краков се вратио у јединицу на Власини, која је тада била стационирана на планини Чемерник. Напомиње да је породици док је био у Јагодини стигла вијест да је његов најмлађи ујак, резервни капетан Божидар Недић, био тешко рањен, да се налазио у болници у Крушевцу, због чега је његова мајка отишла хитно да посјети рањеног брата.

Након тога су услиједили описи тешких борби и сталног повлачења српске војске, али и општег страха који се био увукао у тамошњи народ. Краков са болом описује како су их у Грделици дочекале истакнуте бијеле крпе на кућама, јер уплашени становници нису знали гдје да се склоне и једино им је преостало да тако покушају да умилостиве бугарске јединице. Краков наглашава да је тада „први пут осетио понижење побеђеног“. Долином Ветернице, под сталним борбама, повлачила се српска војска према Косову, а при томе су се непрестано као „чопор курјака“ пробијали из обруча. У једној од тих борби погођен је у главу коњ на коме је јахао Краков. У том страшном расулу и безнађу читаве једне државе коју је напало више непријатеља, на територији Косова су их мучки ударале и чете албанских герилаца, али су, упркос свему, 1. новембра стигли у Приштину. Краков у тим суморним сликама издваја потресни сусрет с калуђерима из Студенице, који су спасавали мошти Стефана Првовјенчаног. „Наше су ноге биле тешке од залепљеног црвеног косовског блата. Наши су шињели били тешки, натопљени непрестаном кишом. Али су најтежа била наша срца.“ Појавиле су се гласине да ће српска војска на Косову извести „одсудну битку“ и покушати да направи контраудар на аустријске и бугарске трупе, али је убрзо и та најмања трунка наде угасла, јер је стигла команда да крећу у одступање све до Јадранског мора. Најприје су стигли до Пећи и Метохије, која је тада била у границама Црне Горе, а затим су преко Руговске клисуре и Чакора кренули према Плаву и Гусињу. Краков се тада тешко разболио од исцрпљености и глади, тако да су помисли да је добио срдобољу, а сумњали су и на колеру. У једном тренутку су чак помислили и да је преминуо. Међутим, све је издржао и некако се опоравио захваљујући можда и томе што су се зауставили у Плаву. Краков описује како су због несташице хране и глади били принуђени да експлозивом лове рибе у језеру. На обалама Плавског језера су предахнули неколико недеља, али је тада наступио дефетизам међу војницима, који су хтјели да се враћају кући, да напусте јединице и дезертирају, јер су сматрали да их заклетва не обавезује изван „граница отаџбине“. Преко шест стотина војника је нестало тих дана и покушало да се врати кућама, а заправо је отишло у сигурну смрт или заробљеништво. Краков тада својим војницима држи патетичан говор и на крају  им поручује да „заклетва не зна за границе, као ни отаџбина, јер је она у нама, у нашим срцима“. Као једну од најстрашнијих сцена повлачења описује суђење тим несрећним бјегунцима. Пошто је и сам био укључен у рад „преког суда“, успио је да спаси неколико војника, који су, изгледа, били лажно оптужени, али је то разљутило команданта, пуковника Стојшића, тако да је замало стријељао не само све оптужене за дезертерство него и чланове пријеког суда и свједоке, јер је то у његовом растројству изгледа био једини начин да заустави ширење расула и најстрашније срамоте, која је прљала име пука којим је командовао и бешчастило читаву српску војску.  

Повлачење према Подгорици дијела српске војске у којој се налазила и јединица Станислава Кракова изведено је преко непроходних и уских стаза планине Ком, испод којих се налазио стрмоглави кланац ријеке Цијевне. „Црногорци зову баш овај део Кома, одакле извире Цијевна, Проклетија планина. Одиста је ово ноћ проклетства.“ Гладни, промрзли и изнурени, четвртог јутра су стигли у Подгорицу, средином децембра, али их је и ту сачекала велика несташица хране и глад, тако да су већ сутрадан били принуђени да наставе марш према Скадру. Краков убједљиво и с много натуралистичко-веристичких детаља свједочи о страдању и надљудским напорима док су пролазили мочварним и блатним стазама у које су ноге упадале до кољена на обалама Скадарског језера, о застрашујућој глади, умирању војника, очајању и безнађу. Чинило му се да људи више нису били у стању да примјећују тај „прелаз између живота и смрти“ и било је довољно само да се на тренутак зауставе да предахну, па да заувијек остану на том несрећном мјесту. У једном тренутку су прелазили преко правог „моста мртваца“ и стотинама метара газили преко мртвих тијела погинулих другова, који су заувијек остали у том блату. Долазак у околину Скадра свима је повратио изгубљену наду, а Краков је са поносом избројао све људе из свога вода. „Изгледали су као авети, али су сви били на броју.“ Краков нас извјештава да је у Скадру била смјештена и „Српска влада“ са Николом Пашићем, који је био пун наде и увјерења да је „најгоре прошло“, а тада су сазнали и да чекају савезничке бродове који би требало да их одвезу за Крф и Бизерту. Послије четири дана наређен је покрет на југ, у том новом маршу су дочекали и скромно обиљежили Бадње вече и Божић, сазнали су да је капитулирала Црна Гора, а у луку Драч су стигли крајем јануара. Краков се сјећа да је у једном добро снабдјевеном ресторану у том граду по први пут обилато ручао послије много мјесеци. На крају нас извјештава да је његов пук 25. јануара 1916. године укрцан на велики француски пароброд „Вердон“, који их је послије тешке ноћне пловидбе по узбурканом Јадранском мору донио на обале Крфа. Готово двомјесечни боравак свога пука на острву Крфу Краков описује на различите начине. Најприје нас извјештава о страшним умирањима исцрпљених и болесних српских војника који су били смјештени у болници на сусједном острву Видо. Подсјећа нас да је о том страдању и сахрањивању умрлих у Јонском мору српски пјесник Бојић написао пјесму „Плава гробница“. С друге стране, Краков говори и о нормализацији живота, о обнављању и новом устројавању јединица српске војске. Без зазора и прикривања говори и о љубавним авантурама, а посебно о својим сталним сусретима, љубавним и еротским уживањима, са младом дјевојком Маријом, у граду Крфу. Као посебно важно искуство на Крфу наводи чињеницу да је у штабу Дринске дивизије упознао Драгутина Димитријевића Аписа, који је тада био постављен за начелника дивизијског штаба. Краков је био импресиониран личношћу вође Црне руке, а поготово је био срећан што га је Апис примио са много присности, јер су му саопштили да се ради о сестрићу потпуковника Милутина Недића, који је и сам био члан Аписове тајне официрске организације. На крају разговора Апис му је поручио: „Буди као што су твоји ујаци.“ Након тога, почетком априла 1916. године, јединица Станислава Кракова је након „четвородневне пловидбе око Грчке“ премјештена на Халкидики, што је био поуздан знак да се приближавају нове борбе и одлазак на Солунски фронт.

Можемо казати да „солунске године“ у даљим запамћењима Станислава Кракова представљају посебну аутобиографско[1]мемоарску цјелину. Смјењиваће се и прожимати у тим записима херојске и бруталне слике са солунског ратишта, као и цивилни живот остварен приликом ријетких одсуствовања и долазака у град, који је био испуњен хедонистичким доживљајима и краткотрајним часовима уживања. Војничко упознавање Солуна почело је са дна, из озлоглашених квартова око Вардарске улице, у којима је цвјетала најприземнија проституција, али и оних квартова око Бејазкуле, с углађенијим салонима за продају љубави, по којима су се шетале оскудно одјевене „десетине Туркиња и Гркиња, Јерменки и Ђурђијанки и других жена Леванта“, спремних да за новац пруже тјелесну насладу и тренутно задовољство бројним војницима, као и различитим ратним мисијама.

Тренуци насладе по солунским борделима били су краткотрајни, а ратна страдања на фронту и казивање о томе константни. Краков нас извјештава да је његова јединица крајем јула отишла на Могленске планине, а да су прве борбе започеле већ 7. августа 1916. године. Упечатљиво описује нове ратне доживљаје и наглашава да га је „поново обузело лудо пијанство простора, битке која почиње, игре са смрћу и стрмоглаве јурњаве кроз грмљавину и црне облаке експлозија“. Његов батаљон је добио задатак да освоји „редут на Горничеву“, а када су кренули у јуриш, развила се битка прса у прса. Тада је један бугарски метак погодио камен испред Кракова, тако да су бројни опиљци засули његове очи и на тренутак га заслијепили. Тек што се опоравио, Краков описује како га је у једном од каснијих јуриша детонација гранате бацила у бугарски ров, а непријатељски војник га је почео давити. Спасила га је „лудачка присебност“, тако што је дограбио своју каму и два пута је сјурио у врат свога давитеља, све док га није заклао. Видјећемо касније да је та сцена оставила дубоке ожиљке у Краковљевој психи и да му се често у сновима јављала као ноћна мора. Краков при томе не пише да је заклао Бугарина или непријатеља, већ обичног човјека и војника. „Тренутак када осети како се нож зарива у туђе тело мења Краковљеву перцепцију борбе и рата уопште и тада то тело губи атрибуте непријатеља и постаје човек, што убиству даје још већу тежину. Пред њим лежи не непријатељ, не Бугарин, не злочинац који је пре само неколико тренутака желео да га удави онако како само онај који мрзи може да дави, већ човек.“ У тим страшним борбама које су трајале данима и ноћима „сваки четврти војник“ из Краковљевог батаљона је погинуо, а рањенима се није знао број. Краков са много пажње приказује најразличитије детаље из тих крвавих борби, као што описује и рањавања и страдања бројних својих сабораца, попут мајора Живковића, капетана Марковића, поручника Џунића, официрског кувара Цоње, војника Радојице, свога друга из класе на Војној академији Десимира, руског поручника Фјодора, као и бројне друге актере ове ратне катаклизме. Запамћења се у тим дијеловима преображавају у читав вијенац кратких „ратних прича“, својеврсних „цртица“ чији су главни јунаци његови саборци. Битка за освајање коте 2525, посљедње тачке на планини Кајмакчалан, започела је 4. септембра. Краков наглашава да је у свијести свих његових сабораца одзвањала наредба која је стигла из Врховне команде: „Ви сте на капији своје земље, на вама је да отворите врата своје отаџбине.“ У том крвавом пробоју, приликом једног јуриша, Краков је био рањен у ногу, тако да су морали одмах у привременој болници да му изваде метак, што су и урадили без анестезије. Кад се опоравио од те операције, Краков је сазнао да је Кајмакчалан пао и да је баш његов 17. пук заузео највишу коту овог граничног планинског виса. О каснијим догађајима на Кајмакчалану Краков нас извјештава посредно, на основу вијести које су с фронта стизале у солунску француску ратну болницу „Принцеза Марија“. Планина је непрестано „прелазила из руку у руке“, а колико су борбе биле жестоке најбоље говори чињеница да су ровови двије војске били удаљени свега десетак метара једни од других. Захваљујући томе, Бугари су 13. септембра били опет повратили коту 2525 тако што су по ноћи упали у наше ровове и бајонетима уништили читав други батаљон. Напокон је Кајмакчалан пао 17. септембра и српска војска је поново ступила на тло своје „поробљене отаџбине“. Краков нас смирено и попут неког историографа извјештава да је цијена била огромна, јер је више од тридесет хиљада српских војника погинуло или рањено у том пробоју.

Краков приказује и своје болничке дане у Солуну. Описује како му се у сновима као ноћна мора јављао лик онога бугарског војника с Горничевског виса, кога је заклао бајонетом. Ипак, највише пажње посветио је својим осјећањима и заљубљивању у младу француску болничарку Ивон, која га је била ставила на списак рањеника предвиђених да с њом оду на лијечење у Бизерту. Краков јој је захвалио, али је замолио да га скине с тог списка, јер није желио да се удаљава од своје јединице и једва је чекао да се опорави и поново врати на фронт. Отишао је на штакама до града и купио јој на поклон „мали златни женски ручни сат“, који јој је поклонио на дирљивом растанку. Наведену епизоду Краков је закључио ријечима: „Нисам до данас знао да љубав може бити и без пољубаца, и без додира, и без речи.“ Краков живо приказује и мјесец дана одсуства које је провео у Солуну, након изласка из болнице, све док није почео нормално да хода. При томе разоткрива ноћни живот тадашњег Солуна, у којем је главна атракција била оријентална играчица Лолота, која је сваке вечери пунила салу мјузикхола „Одеон“. Састајао се на вечери код „Олимпоса“ са својим новим пријатељима, италијанским поручником Ђузепеом де Роком, адвокатом из Милана, с енглеским капетаном Митфордом, као и с младом француском пјевачицом Полет, која је била дошла да пјева у поменутом „Одеону“. Захваљујући свом ујаку, пуковнику Милану Недићу, који је био начелника штаба Саобраћајног одељења Врховне команде, Краков је у Солуну имао собу, а сваке ноћи је спавао „поред нове жене“. Краков нас извјештава да су билтени с фронта свакодневно доносили вијести о побједама српске и француске војске, једино се „Енглези нису мицали са Дојрана“. Највећу радост је свима донијела побједничка вијест од 6. новембра 1916, да је српска војска ослободила Битољ. Наглашава да му је ујак Милан Недић предлагао да иде у Француску и да тамо обучава „ђачку чету“, из које су планирали да изведу нову генерацију резервних официра. Краков је то одбио и без размишљања му саопштио: „Ја се враћам на фронт, јер су тамо моји војници, моји другови и пријатељи, којих је сваког дана све мање, и јер сам тамо на свом, слободном, тлу. Ја сам тамо потпуно срећан, јер знам да је тамо моје место.“ Када му је ујак казао да ће као официр морати да изврши наређење ако га буде добио, Краков му је без размишљања казао: „Или се могу убити.“ Ујак га је након тога загрлио и пољубио у оба образа и саопштио му да је и он сам затражио да га пошаљу на фронт.

Одмах по повратку у јединицу, Краков је сазнао двије вијести. Прва је била тужна и говорила је о томе да се био потпуно „истопио“ 1. батаљон 17. пука, јер су готово сви војници и официри страдали или су били рањени, због чега је овај славни пук морао бити расформиран. Краков приказује тај тренутак на драматичан начин и саопштава нам да је тада написао и једну патетичну пјесму, „Опроштај са 17. пуком“. Вјерује да је пјесма била слаба, али је била аутентични одјек узбуђења и очајања свих оних малобројних преживјелих војника тог пука. Друга вијест је била лијепа и говорила је о одликовањима која је добио у борбама приликом пробоја Кајмакчалана, биле су ту армијске и дивизијске похвале, а највреднији је био Бели орао са мачевима, IV реда. Питао се у тим тренуцима, у својеврсној краткој психолошкој студији, док је прослављао та одликовања и опијао се с друговима, шта је то храброст. „Знам да између бекства и јуриша има само један рефлекс воље, и сећам се да ме је, у ноћима када сам изненада пробуђен дрхтао од страха, ритам разбуктале акције бацио у једно пијанство у коме је човек храбар само зато што више ни на шта не мисли и што убија да не би био убијен.“ Краков наглашава да је након повратка на фронт наступило затишје због огромних губитака које су преживјели и Срби и Бугари. „Епопеја јуриша и подвига је већ давно завршена и сада је остала још једино неугледна и неславна смрт у блату.“ Тада је донио одлуку да почне да се „сећа и пише“, и то да напише роман о 1915. години. Краков износи и занимљив поетички став о томе шта је за њега романескно писање: „Роман је увек фиктивни или реални живот, а најчешће је аутобиографија.“ На основу тих назнака познато нам је да је тада започет и највећим дијелом написан први пишчев роман, Кроз буру, који је објављен 1921. године. Краков наглашава да су први читаоци тог рукописа били тројица пуковских љекара: Ђорђевић, Кресовић и Костић, те да су похвално оцијенили дјело. Све то га је охрабрило да започне и свој други роман, Крила, у којем је тематизовао „солунске авантуре“ у данима и недељама које је проводио у овом граду приликом војничких допуста или лијечења. Краков описује и како је с батаљонским љекаром, доктором Кресовићем, добровољцем из Далмације, учио италијански језик. С поносом истиче да је тада имао прилике да чита Дантеов Пакао у једном издању из осамнаестог вијека, које је овај млади и образовани љекар носио са собом као неку врсту Библије. Тада је покренуо и шаљиви рукописни лист Рововац, који је био радо читан не само у његовом батаљону него и међу војницима осталих јединица. Познато је да су у децембру 1916. изашла четири броја листа и да је обустављена његова израда онда када је објављена Краковљева репортажа о замишљеном „протестном митингу коња и магарца на фронту“, јер је штаб дивизије оцијенио да такви написи штете угледу јединице и читаве српске војске. Претпоставља се да је лист „добио назив према омиљеном артиљеријском оруђу, које су српски војници од миља звали ’рововац’ (топ сличан минобацачу) и често користили у рововским борбама тог времена, јуришима и контрајуришима“.

 

… наставиће се …

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: