детаљ слике: КРК Арт дизајн

Завичајни манифест

Ја сам твоје изгубила путе, и нема ми натраг.

Враћам ти се поквареним возом, ноћу.

Рекох, поквареним, враћам ти се сновима

И стално, на истом месту стајем.

Ни снови више нису моћни да те измаштају,

да ме изместе у бољу локомотиву са спаваћим купеом

где бих те слободно могла досањати

Како хоћу јер си тек мог живота предворје.

Пустила сам корак али тебе никада

Kорачамо полуживи, сенкама и обрисима

ни мирис ти више не знам, а песници их добро знају

И они ме одбацују јер не знам твоје слике

Не знам да те измаштам, да те лирски оживим.

Твоје сам животе покопала толико дубоко испод свога корења

У твоју глину и камење...

Mоја си земљетина, моја вода и со и небо

А пут... Немам. До тебе.

А идем ти. Тобом. Собом. Поквареним возом. Сном.

Лиром, и невештом песмином сликом.

Муцањем. Пузањем. Проходавам ти.

Да ме подојиш где си ме записала срећну.

Да ли си уопште и ког си рода? Рођена моја земљо. Где си?

На коју си страну сакрила своје заставе?

У ком смеру да плачем да ми те понорница не однесе?

Чиме да те, осим сузама, познам? Имаш ли небо?

Да ли су на том мом и твом небу возови исправни?

Да ли ти тамо могу стизати у спаваћем купеу?

Без да и трепнем од радости да ћу ти стићи...

Снови... Возови. Градови.

Прогоните ме, ионако само то знате!

Ништа вам не верујем више.

Чекала сам дуго. Читав ме вагон лутака проклео

јер их нисам ни дотакла погледом. А пропустила сам све игре с тобом.

И с нетакнутим луткама.

Моји су се путеви у чвор свезали. Ту сам.

Стојим на оном истом перону.

Не знам зашто у возу, а не у броду...?

Заглављена. На сувом. А риба...

И ово шта ми је?

Зашто ме храни? Зашто ми треба расипање пред снове?

Уместо молитве...Псалми једанаестогодишњакиње.

Изгубљене у неком купеу. На размеђини између ничега и нечега.

И тај покварени воз и перон. Зашто? Ти неки људи.

Тек путници. И ноћ?

И ова пискарања уместо јасне песничке слике. Шантићевске.

Завичајне. Љубавне. Родногрудне...

Тек нешто као манифест.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: