детаљ слике: КРК Арт дизајн

ВАТРЕНЕ СЛИКЕ ИЛИЈЕ ШАУЛЕ

Драган Јовановић Данилов

Сликарство Илије Шауле могли бисмо дефинисати као самоиспитивање и самоосветљавање путем којих се понире у дубине где се отвара „шкољка ега“. У питању је уметник медитеранске сензибилности и душевности, на чијој слици једна лирска екстатичност и драматичност односи превагу над миметичко-репрезентацијском парадигмом слике. „Умеј да живиш у самом себи“ – певао је руски песник Тјутчев. Овај стих ми се  намеће док посматрам музички живе слике Илије Шауле. Овај уметник не истражује предубоко у тмини већ свој свет гради од светлости дана. Његов сликарски језик призива богат регистар који од отровне зелене боје прелази у топлу колористичку палету у којој доминирају црвена, бакарна, златна, инкарнат, гримизна и топли окери. Декоративност овог сликарства озарена је једним унутрашњим обележјем. Један невидљиви унутрашњи свет овде је преточен у визуелно. Сликарско поље натопљено је поезијом једног душевног стања, унутрашњом сјајношћу. Отуда се у овом сликарству манифестује животна радост и један ведри орфизам.          

На сликама Илије Шауле видимо један сунчани свет који гори под јаром светлости. Илија Шаула је истински матријарх. Он има поклонствен, чулан, готово еротичан однос према пејзажу, води, дрвету, једном речју према елементима. За њега је природа као и за оне древне песнике Магна Матер, Велика Богиња. Код овог уметника емоција је суштински огољена и ментално евоцирана. Дионизијска радост сликања све је одлучила на овим радовима који рачунају са гестуалном драматичношћу и колористичком музиком. Мислим да нећемо погрешити ако кажемо да је Илија Шаула лирски песник у сликарству. Све је на његовим платнима ужарено, узвитлано, левитирано. Колорит је сав у разблудним ковитлацима, претапањима и летњој дозрелости злата. На Шаулиној слици препознајемо призор како земља рига огањ, то распомамљење материје, ту ужарену реку магме и лаве која се излива. Шаула се препушта пејзажу, али га никад не третира директно и скрупулозно, већ тражи и по правилу налази најизразитије моменте атмосфере. Зато на његовим платнима све ликовно вибрира и дрхти, а опет је стилски чисто и јасно дефинисано. Слике Илије Шауле, дакле, имају сунчани карактер. На овим сликама проналазимо нечег од романтичарског схватања лепог. Нечег од оне Новалисове реченице да свет увек треба изнова романтизовати. Шаула је творац једног самородног, визуелног сликарског мита кога настањују лептири, архипелази, вулкани, фантастични предели, магијски цветови и птице међу којима првенство има птица Феникс. Слика “Феникс” врхуни досадашње сликарско бављење Илије Шауле. Нема дубљег мита од оног о пепелу и фениксу, птици која је живела шест векова, спалила се на погребном пиру, а потом се издигла из пепела с младошћу обновљеном да живи кроз следећи циклус. Појам и спомен Феникса губи се у далекој давнини класичног Мисира, у жарким пустињама Арабије, под врелим небом Африке. Херодот пише да се Феникс појављује ретко у Египту – једном у петсто година. Ова бесмртна птица тела пола златног, пола црвеног, која највише подсећа на орла, гнезди се од тог времена древних Мисираца у уобразиљи уметника попут Илије Шауле. Дакле, подсетимо се – кад се Фениксу, тој птици неупоредиве лепоте приближи час смрти, он свије гнездо од мирисних гранчица и у њему изгори од властите топлине, да би потом васкрсао из свога пепела у пламену који прочишћава. Чудаствена птица Феникс сагорева у пламену, али из свог рођеног пепела поново излеће и васкрсава млађа и лепша него што је била, јер пламену не може подлећи. У пепелу је, дакле, скривена искра из које ће врцнути нова зубља. Феникс, то је преображени орао вечног подмлађивања, ватрена струја воље. Симболизам је савршено јасан – умирање и циклично рађање, васкрснуће и бесмртност. Или, у алхемијској симболици поништавање и Ново формирање променљиве Материае примае на путу до Камена мудрости. Сликар спаљује застареле хијерархијске сликарске структуре. Он се, попут феникса, подвргава симболичкој смрти, како би се, вођен еросом прекорачења, припремио за улазак у нови живот. То је одумирање и поништавање у сврху обнове живота и надоласка препорода.

Илија Шаула је једном ногом у стварности, а другом у сновиђењу, тако да је и свет који нам он предочава ухваћен у једном стању између сна и стварности. Све је то на сликама Илије Шауле оплемењено једном ликовном топлином и ликовним отеловљењем. Шаулине слике као да су настајале у каквој сликарској ковачници, сликане блештавим млазевима пасте или ужареном вулканском лавом. И заиста његове слике засићене бенгалски јарким бојама (кадмијуми, сунчани окери, наранџаста гама) колористички букте. Лепота његових призора јесте у њиховој етеричности и мистичном романтизму. Атмосфера на његовим платнима засићена је зрелом, сочном пиктуралном материјом дозрелог злата летњих поподнева. Шаулин сликарски израз богат је драматским акцентима при чему драматику успоставља живи ритам потеза. Овај уметник нам пределе свога поднебља открива као један драгоцен ендем. Он држи до лепог, а лепо је, како то каже Плотин “цветање бића”. Ово сликарство хоће да изрази то “цветање бића”. Овде емотивно односи превагу над рационалним, а поетски штимунг и колористички рафинман над стилизацијом и рационалном калкулацијом. Кроз атмосферу озарености, Шаула предочава лепоту предела обасјаног мистичном светлошћу. А светлост, како је то већ речено у баштињеним списима, може из себе да исија само онај који и сам има светлости у души.

            Призори Илије Шаула са чудовишном, питорескном вегетацијом сугеришу рајско стање човеково, али и некакво ониријско одсуство, свет далеко од буке и беса времена. Они су зачарани аркадијским колористичким еротизмом. Шаула је кроз флорални симболизам и чаробну затруднелост природе успео да прикаже на свом сликарском пољу жудњу за простором једног срећног пребивања. Проналазимо на овим сликама својеврсне молитве чистоти елемената, позив да обновимао онај присни додир са природом и у њеним отајственим њедрима пронађемо један топао простор за себе. Платна Илије Шауле засигурно се не уклапају у наше информацијско-комуникацијско доба. Али његово сликарско бављење потврђује да у дигиталном окружењу савремене културе, слика као продукт мануелне процесуалности и емоционалне понесености наставља да живи. Кроз сложене регистре светлости и сенке, топлог и хладног тоналитета Илија Шаула нам приповеда повест о биљној душевности, светлости Стварања и њеној еволуцијској топлини која нас једино може огрејати од метафизичке студени.

У прилогу погледајте каталог са Шаулиним радовима 

DOKUMENTI

Saula-katalog (2.88 mb)

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: