детаљ слике: Црква Светог Крста у Варшави ,,, КРК Арт дизајн

НЕБЕСКИ ТЕМПО РУБАТО

Тевц Ивалп још није добро познавао људе, али је после сваког искушења осећао да је свет саздан од вајара добра и вајара зла. Изнад те две врсте скулптора уздизала се Божанска галерија у којој су били изложени радови сачињени од чисте светлости.

– Уметници су вајари светлости – говорио му је отац – они вајају скулптуре из којих зрачи Божија енергија и осветљава тунеле између добра и зла, истине и лажи, живота и смрти, неба и земље.

Тевц је, у почетку, ретко успевао да пронађе светлост у људима, и зато се стално питао да ли је његов отац Исак само један наивни утописта који, непоколебљиво, верује да се светлост налази у сваком и у свему.

Када је мало боље размислио, сетио се  да је отац говорио и о томе да игра између сенки и светла, у тунелима живота,  често, одлучује о томе коју ћемо слику о људима видети. Сувише тамну или светлу. И посебно је нагласио:

– Само изузетни уметници могу да осветле и просветле себе и друге, јер они схватају да је таленат велики дар само онда ако се развија. Трагањем се стиже до  светлости. Зато је светлост основни ентитетсвих уметника. Без ње нема ни уметности, ни љубави.

Највећи део свог живота Тевц је провео у  Воломину, предграђу Варшаве. Опседнут воденим царством Висле и њених притока, још као дечак, сањао је о далеким пловидбама. А Вислом се могло пловити, готово, кроз целу Пољску, све до Гдањска, а ту је већ почињало Балтичко море...

О трагичним судбинама неких својих предака отац му је причао још у раном детињству.  А најтужније су биле оне чији се живот окончао у логору Треблинка, у току Другог светског рата. Све док није одрастао није разумео бесмртну сагу о Пољацима, која се преносила са колена на колено.

– Духови предака– објашњавао је Исак Тевцу – живе у нама и у свему око нас. Ма колико их пута убијали, и дубоко закопавали увек се врате...

  –  Ту шкољку је добила моја прабака Матилда од Шопена – настављао је Исак своју причу, упирући прст према шкољци, која се благо клатила на кожној врпци, приљубљеној уз Тевцов врат.

–Када одрастеш и кад сазнаш много више о нама Пољацима и Шопену схватићеш зашто смо ову шкољку чували толико дуго...

–Људи су умирали Божијом или нељудском вољом, али то што је наш и светски песник клавира створио живи вечно.

          Када је одрастао и сазнао много тога о Пољацима, Тевц је схватио да је у тој шкољци, коју је један дечак дао девојчици, чувано и неговано пријатељство у најширем смислу те речи. Пријатељство између два детета које зрачи анђеоском чистотом, и чува од заборава једно време када  су се пољски дечаци и девојчице скупљали испод прозора аристократских кућа, да слушају  музику младог Шопена – Вундеркинда кога су свуда дочекивали са обожавањем и који  је у  седмој години компоновао прву полонезу.  

          Будући највећи виртуоз на клавиру, који ће, бравурозним импровизацијама, створити најпоетичнија и најромантичнија музичка дела, проткана елементима и духом словенске музике, трајно ће бити подељен између Пољске, у којој је рођен (у близини Варшаве, Желазова Вола 1810)  и коју ће заувек напустити 1830. године, и Француске у којој је живео све до своје преране смрти (1849), где и данас почива. Пољском народу, поред музике, оставио је у наслеђе и своје срце, које се чува у једном стубу Цркве Светог Крста, у Варшави.

          Неуспех пољских устаника против руских власти, растанак са породицом и нежељено прекинутим  љубавима (Kristina Glatkovska, Marija Vođinska, Delfina  Potocka –којој је, како наводе неки аутори,  Шопен посветио своје валцере), оставили  су дубоке ожиљке у његовој души.

На његов емотивни и уметнички живот највише утицаја имала је љубавна веза са француском књижевницом Žorž Sand, чија је кућа била стециште уметничког света, из свих области. Она је била и његова инспирација и велика подршка.

          – У шкољци је сачуван и ехо пријатељства између многих породица, које су нестале у ратном вихору,  – са приметном сетом у гласу, настављао је своју причу Исак...

          Једне олујне ноћи, на далекој пучини Балтичког мора, из шкољке су се излила три акорда и прелила у необичну  мелодију. Тевц је у њима препознао делове ноктурна, полонезе и мазурке.

Када се вратио са путовања, преслушао  је све Шопенове мазурке, прелудије, валцере, полонезе. Сва ноктурна,  етиде и баладе. Мелодија, која се из шкољке прелила у његове уши, разликовала се за нијансу од познатих Шопенових композиција, током дана је некуд одлазила из његових ушију и враћала се ноћу, и само би тада оживљавала у његовом памћењу. И нико је, осим њега, није могао чути. Ни његов отац није могао да објасни порекло тог троакордног споја, све док се једне ноћи није пробудио сав озарен и сину поставио једно од најчуднијих питања:

 – Верујеш ли да се један сан може наставити у низу генерација?

Не чекајући синовљев коментар, избацивао је, као медиј у трансу, гомиле података, чињеница, које није било могуће пратити, а камоли запамтити. А онда је нагло заћутао и после дуге паузе почео да изводи   прецизне закључке:

– Тек се у мом сну, ноћас, повезао смисао снова наших предака. Нико није од свог сна разумео много,  нити је могуће да се сретну све генерације и споје одломке у целину. То једино може уметност. У тој мелодији, коју си чуо, су триноћи, које се стално враћају, из прошлог времена.

Весели и очаравајући звуци оживљавају сусрете Матилде и Шопена – два чедном радошћу и раздраганим осмесима озарена  детета, чија тела као два лептира лепшају у веселој игри. Зато ће та прва ноћ остати заувек ведра.

 Друга ноћ је пуна  непреболне сете, и увек ће болно подсећати на Шопенов растанак са породицом и Пољском.

 Најтужнија је трећа ноћ. У њу се слила сва туга растанка са Жорж Сандовом. Ехо туге и ехо радости увек су близу. У мелодији, коју си чуо, су два акорда туге и један акорд радости.

           – У мелодији коју сам чуо су два акорда, живахног темпа,  као у мазуркама и полонезама, само је трећи акорд, налик ноктурну, сетан – убедљивим тоном огласио се Тевц.  

 – То су акорди из  небеског темпа рубата– одушевљено је ускликнуо Исак, који је био врстан познавалац и извођач Шопенове музике, када је Тевц одзвиждао део мелодије.

То је део поеме, која се усмено преноси. У њој се стално мења и осавремењује музика коју дописује надземаљска инспирација. Ехо неба и ехо земље се тако додирују и сједињени дишу у људским животима.

То је, у ствари, она ненаписана поема у којој се фантазија заљубљује у живот. И цео Шопенов живот, враћаће се кроз музику, у новим таласима. И трепериће у нама. А музика и јесте треперење душе. И Шопенов живот је био исто то: треперење душе.

То значи да је она туга коју је Шопен, осећао у време растанка са Сандовом већ избледела. У вишим сферама живи само радост.

Верујем да се он опет срео са њом, тамо негде у Васељени, и да је том сусрету кумовала наша Матилда, која га је посећивала и у Паризу.

Зато су се акорди, из прошлог времена променили. Тај део мелодије, налик мазурци, је израз њихове обновљене љубави.

 Ко зна шта ће се све променити у будућем времену, и које ће акорде чути онај који буде изабран да их чује? Изабрани чују оно некомпоновано и ненаписано, оно што само срце и душа пишу, а не може да се изрази ниједном уметношћу.

А све што дотакну и озраче емоције ствара нове животе, који иницирају ново зрачење емоција, и тако емоције једне генерације дотичу другу, једна љубав иницира зачетак друге.

У шкољци живи одјек, нечега што се већ десило. Тај одјек је доказ да све то што се десило негде и у нечему живи. Ништа не умире, заувек. Ни смрт, ни живот нису коначни. Само мењају облике. Народи и појединци биолошки нестају, али ће их дела која  стварају и ЉУБАВ увек оживљавати.

Фредерик Шопен и натпис у цркви Светог Крста у Варшави где је сахрањено његово срце

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: