ЗВЈЕЗДОЧАЦИ  

 

 

Мидар и Ан уживају у посматрању звијезда. Догоде се ноћи кад свјетлост тих далеких краљица и принцеза неба тако јасно блиста да ти се чини да су живе. Силно на њих дјелује жмиркање тих красотица ноћног неба да њих двојица осјећају посебну снагу у себи и велику вољу за разговором. Космичка сила која обузме њихова чула као да их подигне до самих звијезда, чак и изнад њих. Тако су се те ноћи нашли свако на дијелу свог неба, на самом обрубу галаксије, посматрајући свијет у себи. Одједном почеше клизити низ стијенке огромног лијевка и дозивати један другог радошћу својих срца што хрле сусрету који ће их увести у причу. Зауставише се на рубу лијевка, баш тамо гдје се нагло сужава, на месту са којег звијезде упадају у спиралну путању продирући до стаза које ће их однијети у друге галаксије. 

–  Ми нисмо звијезде! – продера се Мидар и подбочи се ногом на сам руб уског дијела лијевка.

Ан се грохотом смијао и испружио свој штап да би се зауставио на самом рубу понора. 

− Ееее-хехехехе, ево и мене са дијела неба на који ме доводи једини тајни излаз из пећине. Не зна ни вук за њега, а мислим да га ни орао није наслутио, јер он би сигурно поставио гнијездо на том мјесту, да ми не дозволи да летим и да се винем у бескрајна пространства. 

− Видиш, Ане, кад ти неко каже да идеш у материну, то је ово овдје мјесто. Говоре, а не знају шта говоре, не знају ни кад дођу овамо гдје се налазе. Ја сам овдје био до сада једанаест пута, овај долазак не рачунам, јер сам желио да ти покажем ово мјесто, са којег кад клизнеш никад се више не враћаш тамо где си био. А трагови које смо оставили иза себе у овом спусту, вратиће нас натраг. Не брини! 

− Нисам се никад спуштао оволико ниско, обично бих волио да прошетам долином срца, да пловим ријеком живота, да прођем капију разума и летим пространством душе. Ако сам овуда некад и прошао, не сјећам се тога! – увјерљиво предочи Ан Мидару спознају о својим вантјелесним путовањима.

− Први пут смо заједно овдје, замисли само снивача у чијем се сну ми ноћас дешавамо, чиме бисмо могли да га обрадујемо? – радознало ће Мидар. 

− Већ смо га обрадовали! – Ан је још насмијан, ведри својим доскочицама. – Нас ако неко ноћас сања, то је онда један дјечак на Кордуну, мали Новак који је на брду мог дјетињства донио нови живот, да пробуди све претке од мог парћупана Мишура који се доселио ту са својим оцем Калањом и ударио темеље на којима ће да засади лозу нове младости и нових живота, оживљавајући плејаду потомака за наредне вијекове. Ујутро ће се он смијати двојици лудака како их је уснио на овом најлуђем мјесту цијеле галаксије којем се тежи свим бићем. Ништа му неће бити јасно и причаће свима како је сањао необичан сан. 

− Откуд га знаш? – упита Мидар. 

− Не знам га! Нисам га никад видио, али знам да постоји. Како снивачи виде нас, тако и ја могу да видим онога коме се дешавам у сну. Видим то дијете често, али он не зна за моју пећину и не зна да чувам амајлију за њега коју ћу му уручити прије него пођем оном линијом којом је отишао бијели орао мог шустумара каракучугсађеда, стари бог Ормазд, чије је име и он носио. 

− Ане, да те нешто приупитам. Ти увијек говориш паметно и мудро. Знаш мене, не могу се одмакнути од наших људи, ето и кад на оваква мјеста дођем, ту су ми, рекао бих под ребрима. Мотају ми се у околини срца и роје ми се по глави попут оса, а никад не знаш хоће ли те боцнути или мирно проћи мимо тебе.

− ‘Ајде питај! 

У тај час једна звијезда пролети између њих двојице и неста у амбису. Пропратише је погледом и као зачуђени сватови Еугена Кумичића наставише своју причу. 

− Зашто се у нашој традицији мудар човјек сматра подмуклом особом, па чак и преварантом? Да ли је то посљедица примитивизма у високим слојевима друштва или је стварно нека укоријењена мисао вјековно присутна? 

За Ана није било питања на које није имао спреман одговор. 

− Нешколован човјек се на неки начин стидио школованог, није се с лакоћом упуштао с њим у разговор, сматрао је да је његова ријеч готово небитна пред неким школованим. Није сваки школован човјек био добар човјек. Тај лошији сој школованих људи служио се разним марифетлуцима у друштву, јер су сматрали да су прости људи наивни и да их могу лако преварити, ако користе другачији рјечник и ако неке мале услуге претварају у велика дјела да би ушићарили у нечему. Такве факмане, како су их старији људи називали, прост народ је доживљавао као мудраце, јер су се они таквим представљали. Откуд да прост човек има спознају о филозофији и да се она заснива на критичким говорима и покушајима разумијевања животних тајни, мистерија и мудрости. Тај дубљи смисао који се налази испод свега што видимо, прост човјек је разоткривао вјеровањем и празновјерјем; није он то сагледавао филозофски, нити га је имао ко у томе подучити.  Због таквог приступа мудрост се сматрала неком врстом обмане, уз обавезну придику: Немој ти мени мудровати, знам ја добро! 

– Откад знам за себе, дух ме одгаја да стварно учим из свега шта ме окружује, али без неке велике могућности да на тај начин стичем мудрост. Ако бих у било којој прилици то нагласио, свако би ме погледао са подозрењем. Не знам зашто и да ли моје учење поред наивности нема ни зрна мудрости – пожалио се Мидар 

− Заболи ме сазнање да постоје људи који не схватају давање смисла животу у трагању, добро организованом трагању за вриједностима које би нас у одређеном моменту учиниле најзадовољнијим. Чини ми се да сам најсрећнији кад ме неко увјери у супротно. Покушавам често наметнути разговор, покушавам властитим примјером да људима скренем пажњу на сношљивост и уважавање туђих идеја, ставова и начина живота, на међусобно разумијевање, да их одмакнем од жучних расправа и самоубјеђења. Увијек након таквих успјешних помјерања догоди се да заједнички закључимо како смо имали плодоносно дружење, пријатан разговор, осјећамо да смо послије тога ближи, срећнији и паметнији. Много је примјера који нам казују да смо обични људи, јер се врло често поводимо примјерима из искуства и најлакше нам је препричати своје искуство. Мислим да су људи у томе бриљантни, па чак и кад дозволе машти да мало уљепша причу. 

Тек што је Ан завршио мисао, Мидарова као да је чекала спремна на позорници да улети у нови кадар: 

− Сваки пут се спотакнемо о оне који, знају све, немогуће их је заобићи, спомињемо их и та нека њихова досљедност у незнању ставља их у ред одбране лажи која има велики број сљедбеника, нажалост! Тако да човјек, био мудар, обичан или глуп, може бити и једно и друго и треће, све зависи од тога ко га слуша, односно како га ко чује. 

− Дид ми је причао да је памет та која се преноси као мит, обичаји, традиција, као мошти светаца, као света икона заштитника код православаца, као презиме, као дан у ноћ, као преображај једног стања у друго. Све има своју литургију, неограничени простор и непрекидан редослијед постојања. Дакле, знање које плови том линијом у бескрају од искона, из праматерије, простим природним процесима управљања и преношења разастире се по пољима свијести сваког живог бића. Све што нисмо могли придобити и уградити у материјалну стварност, препустили смо у духовну свијест, праћену принципима љубави и вјере. Поштовање, толеранција, разумијевање, уважавање, трпељивост, скромност, мудрост и сви остали елементи духовне свијести граде најзначајнији квалитет личности – карактер. 

Подстакнут Ановим коментаром, Мидар је падао у стање свијести проповједника, као да се налази пред вратима тајне, која треба сваки час да се отворе. Бесједио је: 

− Ми јесмо преображење, помакнути за само један степен ближе Богу, и осјећамо те добре вибрације које нам шаљу импулсе: знам, хоћу и могу! Не треба бринути, за сваку добру намјеру, циљ ће свакако оправдати средства. Ако смо бољи и кориснији, одмах смо тиме помогли себи и другоме. Не допустимо знању да само прогалопира пољем свијести, укротимо га, јашимо га, чувајмо га и преносимо га да се памти! 

− Човек није програмиран да ради, већ да ствара. Рад је он сам себи додијелио. Рад и стварање нису исто. Зато и постоје огромне разлике у створеном и урађеном. Људи сматрају да је уходани начин, најбољи начин, што уопште не мора бити тако. Навика нас је одвојила од створитељског и приклонила раду наших руку, вјештини и техници. Духовни удио у том смјеру је занемарен, а он игра једну од најважнијих улога. То је само један од разлога сиромаштва, док материјално богаћење, рекао бих, ни нема спону са духовним дијелом човјека. Има, али рјеђе!

Анова теорија затиче Мидара као ученика који није написао домаћу задаћу, па покушава да се оправда моралним принципом прихватања и проналажењем начина како заштитити човјека од зла које сам себи причињава. 

− Наравно да ја то не знам, могу само да нагађам. Али, зар човјек себи не веже омчу око врата водећи ратове и чинећи остале зулуме, док нам и природа са друге стране твори невољу својом разљућеношћу?

Не чекајући ни трена, Ан ускаче са одговором као факир на жеравицу: 

− Мислим да ратови човека не чине сиромашним, исто као ни разорне природне непогоде; то је само тренутна угроженост тјелесног и духовног дијела човјека, након које, ако исход није са смртним посљедицама, опет се враћа задовољству живљења. Стварање изнова чини га јачим, промишљенијим, слободнијим, одлучнијим...

Мидар у одбрану својих ставова воли да изнесе примјере са најузвишенијих поља духовне свијести, гдје му је Господ дозволио да добротом своје душе слободно походи широка пространства спознаје. 

− Има једна тектонска стијена у сваком од нас. Она је стуб нашег постојања и кад дође до њеног помјерања, долази до огромних промјена које су у стању да нас одведу у неповратно сиромаштво и са тог мјеста клизнемо у понор. Ту стијену ко успије да очува у себи и не дозволи потресима да је испомјерају, живи у благостању, здрављу, срећи, расположењу. Промјене духовног стања као што су туга, радост, потиштеност, разиграност, тјескоба, расположење, смјењују се као свјетлост и њено одсуство. Помирити се некад није лако, али шта нам друго преостаје? Важно је не престати волети! 

− Дакле, од нашег градивног материјала зависи како и колико можемо бити богати или сиромашни! – прекиде Ан његово проповиједање. 

− Можда је та мисао недоречена, али ја нисам кадар да је принесем олтару са којег би васкрсла. Ко зна зашто је то добро!

Увијек би Мидар на исти начин чувао тајну, иако се понекад чинило да је жели подијелити са свим људима, а посебно са Аном у кога је имао неограничено повјерење. 

Ан се прену погледом према јату звијезда које су нешто славиле дубоко у њедрима галаксије и доплови му лађа са промислима које почеше да се угњежђују у његову свијест: 

− Не волим кад неко каже да има све, да му ништа не треба и да ничега није жељан. Осећам да су такве особе празне колико год оне мислиле да су испуњене животом и приликама у њему. Добро, хајде да не кажемо да су празне, рецимо да су пуне, али себе. Та пуноћа ме подсјећа на пришт. Шта се догоди кад пришт истиснемо? Остане рана. Рану треба лијечити. Често се питамо откуд нам толике ране? Проналазимо разне начине да их излијечимо, али врло ријетко покушавамо да пронађемо узрок настанка пришта. Када бисмо били самокритични онолико колико смо самољубиви, велики број рана не би се на нама ни појавио. Зато се времену указују љепше слике прошлости, исто као и оне гдје је љепота одсутна, па нам преостаје да бирамо које и какве ћемо слике гледати испред себе. Тај одабир, тај дио наше задаће не чинимо сви по Његовој вољи, занемарујући да је то моћ коју нам је Господ оставио у насљедство, а ми је се одричемо, бјежимо са часова учитељице живота – пресуди Ан, а Мидару искрсну мисао, рекло би се у прави час: 

− Многи људи оду босоноги, врате се обувени и испусте дијамат да би дохватили камен.  Ја се враћам босоног, да пронађем ципеле из којих сам избачен! 

− Сјетих се, сањао сам ту скоро једну велику стијену уз коју сам желио да се успентрам, нисам имао ништа што би ми помогло, покушавао сам на све начине, али није ишло. Стајао сам на рубу литице и размишљао шта да урадим, како да дођем на врх. У том магновењу мисли одлучио сам да не идем даље, јер на врху је само једна мала тачка на којој има мјеста једва за мене, а није ми ни до тога да се горе задржавам. Јесам ли испустио дијамант у том тренутку, добри мој Мидару? – упита га Ан. 

− Зависи од тога какву си одлуку донио? 

− Одлучио сам да кренем низ литицу. Истог часа су ме обузеле мисли о мојим слабостима и страху да због њих нећу остварити животне циљеве. Одједном се све смрачило, литица је почела да се обрушава, у тој обневидјелости ни крик нисам успио да изустим. Пробудих се уплашен!  

− И босоног! Јеси, испустио си га, али на врху литице, оставио га узвишеног, узвишенијег од свих оних који су се налазили у долини твог сна. Још ћеш ти узнијети много својих дијаманата на мјеста која им припадају. Можда се наши снови ипак неком дешавају, а најчешће онима који их сањају! − испрати Мидар Анове ријечи и топло се насмијеши, озарен њиховим сусретом на једном од најнеобичнијих мјеста у универзуму.

Два велика лептира наткрилише лијевак и причу двојице божјих људи. Мимоиђоше се у свом бешумном лету, мијењајући им стање свијести и вратише Ана из бескраја у сиве предјеле. 

Кликтај орла над планином дао му је до знања да је ту. 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: