О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКОЛУМНА


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Шуковић
Марија Викторија Живановић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Миленковић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Рецензије


РУШЕЊЕ БЕДЕМА

Милица Миленковић


РУШЕЊЕ БЕДЕМА


(Светлана В. Раденковић: СЕЋАЊА И СНОВИ, УСУА, 2019.)


 

Мср Милица Миленковић


Песникиња Светлана В. Раденковић након књига За добро јутро и лаку ноћ (2008) и Лепоте суноврата (2013) донела је у својој трећој књизи Сећања и снови готово четири деценије личних емоција, сећања, надања и снова дарујући читаоце необичним путовањем на које ће их повести како би упознали њен свет – онај свет у чијим се емотивним стањима често могу и сами препознати.

Већи део песама у збирци чине љубавне песме посвећене Дао Лају, њеном животном сапутнику, слободно можемо рећи и својеврсном духовном сапутнику какви се ретко јављају у нашим животима, али који су вредни да постану инспирација у песмама. Прва песма којом је отворена збирка под називом „Снаго моја“ у служби је такве духовне карактеризације Дао Лаја којем се песникиња Раденковић обраћа:

 

„Ти си то тајанство, сва лепота днева,

довољна да дане у спокој свој сведем;

и да напред крочим, кораком лаганим,

који руши сваки непремостив бедем.“

 

У правилним катренима и стиховима уједначеног метра, Раденковићева је симболично указала на спокој који долази њеној души онда када пева Дао Лају и то је једна од ретких, али изванредно искоришћених искуствених и стварносних мотивација за ове песме.

„Чаролија“, „Бисер“, „Без покрића“, „Сета“ – само су неки од наслова песама посвећених Дао Лају у којима се песникиња преко лирског субјекта, вољене жене која се сећа посебних тренутака, обраћа ономе који је инспирација за њене песме. Уз ово име песникиња везује мотиве сунца, топлоте, удаљеног, а опет тако блиског попут сунца које никада не можемо да дотакнемо, али га осећамо кроз еоне. То је та посебна „нит“ која постоји између ње и човека коме посвећује своју поезију. На овај начин и овим мотивом Раденковићева је подигла идеал овог мушкарца на виши ниво, он није само бивши мушкарац и љубавник, већ постаје пријатељ. Он је онај са којим је много тога доживљено, онај са којим је морало бити прекинуто, али који је остао дубоко урезан у душу и срце као нераздвојни део откуцаја и даха који чине жену оним што она јесте.

Поред ових песама, у збирци налазимо и породичне песме посвећене мајци: „Нераскидива спона“ и „Мајко“.

Једна од изузетних песама коју налазимо у овој збирци „Памтим“ посвећена је Патријарху Павлу са ванредним стиховима:

 

„Човече танушни, а велики делом,

одлазиш сад тихо у просторе вечне,

остављаш нам узор живљења ти часна,

уснуо, видаћеш ране неизлечне.

......................................................

Живот овај један, или онај вечни

искусе сви они што се једном роде,

али, желим да се, душе попут твоје,

ма које су вере, тек смерношћу сроде.“

 

Рефлексивна поезија креће се од промишљања и певања о осећањима везаним за мајку и духовника који је исцртао песникињин пут до размишљања о нашој земљи и преласка у родољубиве стихове. Једна од најлепших песама ове књиге је родољубива песма „Мој српски хлеб“ (доносимо је исцела):

 

Ја не знам од кад је било:

раније, или много после

косовскога – љутог боја,

да хлеб народа мога

зовемо напросто – проја.

 

Понекад тек да је доста

бивало за чељад многу...

Јели смо проју сви у сласт!

Комад проје није брука,

мени проја – служи на част!

 

Песникиња Раденковић надахнуто пева о томе како себе види као „неоставареног калиграфа“ у песми „Надахнуће“, јер:

 

„Да се борим пером, жеља ми је давна,

но једва да перо смем руком дотаћи,

страх уме да савлада то дете у мени,

па се као борац можда нећу снаћи.“

 

Но ми се нећемо усагласити са овим њени стиховима, јер верујемо да је велики борац и да је својим пером исписала изузетну поезију. Бити калиграф срца и душе је изузетно тешко, ухватити се у коштац са својим успоменама, сећањима и сновима и изнети их пред читаоце – једна је од одлика храбрих песникиња. Док чекамо нове песме и наредну збирку Светлане В. Раденковић потврђујемо да је овом поезијом песникиња срушила многе бедеме и да је ова књига добар повод да се упознамо са њеним стваралаштвом и поетиком.






ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"