О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКОЛУМНА


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Шуковић
Марија Викторија Живановић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Миленковић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Рецензије


ЕМАНАЦИЈА ЛИРСКЕ СУШТИНЕ БИЋА - О СЕНКИ ВЛАХОВИЋ, УКОРЕЊЕНА У НЕБО

Милица Јефтимијевић Лилић
детаљ слике: Сенка Влаховић


ЕМАНАЦИЈА ЛИРСКЕ СУШТИНЕ БИЋА

О Сенки Влаховић,

Укорењена у небо


 Мср Милица Јефтимијевић Лилић


Поетски изливи чисте духовности снажно зраче из диптиха лирског наратива и вишезначних стилизованих фотографија  мултимедијалног уметника Сенке Влаховић, одајући дубокоумно, танано  биће  које на лепоту реагује  стварањем нове лепоте, јер је  искусило и спознало   мистерију  сопствених трагања: Бити песник је велика тајна, и радост.

 

Синтеза речи и слике, исказана  у   прозној фактури  даје  најчешће песму у прози, мали лирски есеј, сликање    речју. Изузетно ефектне фотографије на којима је у првом плану  тело  (мушко и женско) укорењено у  природни амбијент, где доминирају сенке, гране, корење, сјајна је допуна идеји свеобухватности људског (уметничког) бића које се самоисказује кроз изабрану форму за рефлексије  о самоспознаји,  за трагање за лепотом у свеопштој и индивидуалној љубави и обасјању њоме.

Наслов Укорењени у небо, израз је ауторкине поетике  кроз коју проговара свест о метафизичкој суштини човековог бића које је духовно колико и телесно, корењем повезано са  земљом. Преци су та спона земаљског и небеског а ми смо то корење које избија и грана се, ми смо светлост тих невидљивих сенки, које ауторка види свуда, чије духове осећа око себе. То вечно живо у нама покреће наш дух и оплођује га новим енергијама, надахњује на нову креативност: Корени предака живе под земљоми листају метафизички у мојој коси. Расту стабла што ко чичак хватају се за облаке. Сени предака праве свој животни круг, од корена до листа, неба, воде и назад, кроз мене и тебе, кроз нас.

У том смислу сва природа је уплетена у човеков хабитус, све у космосу се прожима, све је спој Логоса и Ероса,  а ствар је само у перцепцији субјекта који обзнањује светлост и таму око себе и у себи. Стога се лирско ја овог диптиха на један мудар и лирски устрептао начин пита о себи, свету, поезији, односу духа и тела, речи и слике, окрепљујућој улози стварања, поезије, која израња из самог бића ауторке (човека уопште), језика и природе:

 

 

Нашла сам те у утроби мајчиној што пође на пут с мора далеког и стена, и камена, и кречњака, пут векова и мостова што водише ка мени и теби. Нашла сам те у Оцу што казиваше мудрост исконску и радост астралну. Нађох те у козама у шљивама, у потоку манастирском, у књигама, сликама, музици анђеоској, у радости рађања, нашла сам те.

Ту си, у мени настањена. Ту ти је место, храм твој и свилени кутак твога битка.

Но, откриће се дешава тек кад се освести смисао и сврха трагања, кад се отпати бунт против свега што спутава и унижава човекову исконску потребу за узвишеним, тек кад се у себи препознају наслаге претходних слика  утканих у биће предака, у коренима који су одувек стршили ка небу и били светлосни путоказ ка Апсолуту. Оно је дошло из исконске потребе за «оглашавањем» себе у створеном, за преношењем те Божје искре из себе као њеног дела, у спољашњи свет. Стога Сенка Влаховић пева као и славуј са истом  идејом, да се огласи у ономе што је израз само њеног бића и ради радости што то богато, светлозарно, плодотворно сопство може уобличити подобно лику тог сопства, као нешто  јединствено и оригинално. А то што се и други у томе могу пронаћи, доживети усхићење (као и потписник ових редова) то је та вредност на  коју славуј док пева не мисли, нити уметник док је у грозници трагања за исказом, обликом тог исказа и коначе форме свог дела. Једно је сигурно, форма и идеја су сасвим адекватне суштини која их је уобличила свесна да је: Само зрак светлости, тренутак у вечности, кап у мору небеском. Да је Логос који сам себе  мисли, слика речима:

И пре слике, реч. И после слике, реч. И у слици, реч. Претаче се, реинкарнира из једног облика у дуги. Њено величанство реч и њено подвеличанство песма. Песма у слици, песма у речи и она неисказана, увек је мени кад у кућицу пужеву завучем се и само за Бога знам.

На најлепши начин доведено је у везу оно што појединац као Божји изданак ствара са вечним Божјим стварањем и тиме се круг затвара, од  идеје лепоте  до креације и визуелизације идеје, онако како је то демонстрирао у књизи Укорењени у небо, Сенке Влаховић,  чиме се  употпуњује њен стваралачки портрет и показују њене нове изражајне могућности на радост  поклоника мултимедијалног концепта уметности. Ово је  такође и својеврсна  ода лепоти и почаст свима од којих је примала лепоту на коју својим делом одговара.






ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"