(наставак приче АМКА)

...Спокојан сам, равнодушан, с вјером у бића која су се позабавила мноме. Одједном, као да све постаде љепше и боље. 

Изненадни посјетиоци исто тако изненада се и уклонише. Свјетлост је јењавала и урањала у ноћну таму. Осјећам живот у тијелу. Пустио сам онај огранак за који сам се држао и угодно лебдим. Испод мене је стајало тијело, здраво и спремно да се угнијездим у њега. Бешумно се зањихах и утонух у своју љуштуру. 

Смушено сам се будио и с муком хватао свијест. 

***

Да ли је јутро или вече? – питао сам се у бунилу. Чини ми се да је јутро, а очекујем да је предвечерје. Гдје сам ја ово? Шта се то догодило са мном? Поглед ми се бистри, као да се привикавам на неко ново свјетло. Шта радим у овом шушњу? Док су ми се у глави ројила питања, наиђе мојим бићем бујица неке силне енергије и воље, потисну све то и у мени заблиста умилна промисао. О Боже мили, како је топло и дивно вече. Сумрак развесељава свјежином.  Устајем и отресам лишће са себе, као да сам се доваљао, а не дошао до мјеста на коме се налазим. Учиних неколико корака, а преда мном се указа безданица, она проклета јама у којој је скончао мој пас Гарац. Сјетих се да сам само једном био овдје, кад ми је рођак показивао гдје је бацио Гарца. Био је то пас којег је Анан имао кад сам се ја родио. Црн као ноћ, са бијелим биљегом на челу, још док је био штене прозвали су га Гарцем и тако је запамћен. Донио га Анан од Јосе ковача. Јосо је имао велики виноград и био произвођач најбољег вина које сам икад пробао. Волио сам са оцем да пођем до Јосе у бербу грожђа, а звао нас је и кад би претакао вино, сјећам се да сам као дијете код њега попио пуну чашу вина заједно с њим и мојим Ананом. Не напих се, а њих двојица ме од тад гледаху као одраслог. Осјећао сам се снажнијим и мало се правио важан у разговору са тета Марицом, Јосином супругом. Тог Гарца сам више памтио по причи него по сјећању. Кад би ме Анина остављала самог у кући у некаквом високом сандуку, вршлогу из којег нисам могао изаћи, можда ми је била година, нисам још ходао, али сам пузао, ставила би увијек поред мене и нешто хране, бочицу са дудлицом у којој би била вода или вареника, како када. Гарац би се некако увукао у кућу скочио у сандук код мене и појео оно хране што ми је Анина оставила. Ко зна, мени је можда била занимљива његова посјета, поготово што је учестала скоро у свакој прилици кад бих остајао сам у кући. Укућани су примијетили да неко долази и односи моју храну, јер нису могли вјеровати да ја то све поједем, а био бих гладан и плакао док ме баба не нахрани кад дође кући са њиве, да ме обиђе и ко зна већ којим разлогом. Раније сам ти причао да ми је мајка умрла на порођају. Од када сам то сазнао, увијек ми је у памети да сам њен живот понио са собом, док је њу изневјерио, напустио је, а мајка као мајка је жељела да буде поред мене. 

Баба је сумњала да неко долази код мене и да поједе све што ми остави, рачунала је да би могао бити један ближњи рођак који се често затицао у нашој кући. Једном приликом дође она кући и види врата одшкринута готово допола, ступи на врата, а Гарац из сандука, мимо ње, ван. Спасио се. Зграбила ме у наручје и почела бугарити. Више сам се преплашио њеног бугарења, него кад Гарац изненада скочи у сандук. Уплашила се да ће ме Гарац појести! 

Тај дан је донесена одлука, шундрати Гарца! Лишити га живота! Како?

Отац је рекао да ће звати мјесног ловца да га убије. Међутим, Анина је била противна. Ловцу треба платити метак, треба га почастити кавом и ракијом, а ако буде вољан да једе, треба му спремити честито јело. Нисмо луди да толико трошимо због пашчета, бунила се баба. У причу се умијешао рођак који је ту кад је најмање потребан.  Њему је увијек стало до белаја; он је једва чекао да чини какав зулум и да се одужи Гарцу за криву осуду због сумње да је он узимао моју храну. Смислио је план који се допао Ану и Анини. Одвешће Гарца у Мрку шуму, право у Вошлаг, и гурнути га у ону безданицу, која је била пријетња сваком неваљалом. И тако, оде Гарац за свагда.

Није прошло двије недјеље, враћао се Анан са коњском запрегом из млина и стане у селу поврх ријеке, кад су коњи извукли терет уз велику страну, ту би да се мало одморе и да их понуди водом на домаћинској чесми. Одједном црн пас бану пред њега, подвијеног репа, клемпавих ушију, изнурен, мршав и сав у страху од нечега. Мало налајава, као да би му се удобровољило и све се више примиче оцу. Рече домаћин: 

–  Видиш тога пса, он је изашао из пећине, дјеца иду доље на ријеку купати се, баш под саму пећину, кажу да је на десетине пута излазио и враћао се у пећину док им се није придружио и са њима дошао одоздо. Ми га нахранили и сад се не да од куће. 

Рече њему Анан без устезања:

–  То је мој ћено, побјегао од куће још прије двије недјеље или је отишао за неким – излагавао се отац. – Оди, оди, Гарац, идеш са мном кући.  

Мамио га отац и дријешио неки поводац са кола да га привеже за запрегу и доведе кући.

Код куће поново зло. Опет вика на рођака, да их је слагао и да није шундрао пса, већ ко ће знати шта је с њим урадио.

Сутрадан је била недјеља. Гарац гладан, изморен и исцрпљен, чекао је завезан за крукурузану да се крене са њим на поновни пут његовог смакнућа. Али сад рођак није ишао сам, била је ту читава пратња, Анан и дружина из села састављена од оних који нису хтјели вјеровати да се Гарац послије свега вратио. Требало је поћи до Мрке шуме и безданице. Пуна кола људи, Гарац завезан за кола трчкара јадан у своју смрт. Нису могли колима и коњима до безданице, па су их оставили у неком прикрајку. Кад су дошли до јаме, рођак је предњачио и свима показивао говорећи: 

–  Ево овдје сам га бацио, одавде сам га гурно, није ни скикно, само је нестао доље у безданци. Мало сам ослушкивао, да ли се чује одоздо, али ни трага ни гласа, мислио сам готов је! 

Док су сви са пажњом слушали његова убјеђивања, Анан који је држао Гарца на повоцу, одједном осјети да му се поводац истргну из руке.

Гарац је поново на слободи.

Наста хајка и јурњава око јаме да би га ухватили. Шмугни лијево, шмугни десно, прођи овуда, протрчи онуда, мало се они и уплашише да не би кога угризао, па му се на неки начин и измичу. Шума јечи од њихових гласова, цика, вриска, нагањање, држи тамо, држи овамо.... наста цијела пометња. Наједном Гарац се сјури између њих и скочи право у безданицу. Сви занијемише. Нико не повјерова очима. Нестаде га у јамином зјапу. Дуго се послије тога приповиједало у три села о Гарчевом страдалништву и увијек је пламсала нада да ће опет банути из пећине. 

–  Кажем ја мом вуку да ако кад чује завијање у нашој пећини да се не плаши, већ да зна да је то дух нашег црње који је дошао да види има ли код нас штогод за прегристи, онако по навици. 

Е мој Гарац, ето сјетих те се. Почивај, а толико бих волио да си ме дочекао да порастем, па да смо се поиграли, како сам обичавао са свим оним мојим драгим ћукама послије тебе, Бобијем, Скипијем, Тотом, Рундовом, Вучком и ниједан од њих није имао твоју судбину. Ти си постао славан, прошавши безнађе подземља испод кордунашког крша, отприлике десетину километара кроз мрак пећина и подземних вода да би избио у Бариловачкој пећини, која се ето на неки нама чудан, али природан начин повезује са безданицом у Вошлагу. Ти си нам то својим страдањем и доказао, легендо.

А зашто си се поново стрмекнуо у бездан, то нико никад неће сазнати. Можда си проносио вољу неког свог псећег бога.

Него да се вратим својој основној причи. Дао сам се путем од безданице уза страну, требало је наћи говеда и изагнати до куће, ухватиће ме мрклина ноћи, али неко ће доћи преда ме. Надам се Диду, јер зна он кад ме нема на вријеме, да сам погубио благо.  

Био сам у праву. Ронећи шумском стазом кроз праву природну чар, хватао сам се све више узбрдице и израњао на пропланак под самим врхом Вудрагове главице. Зачух меденицу и ускоро угледах краве како су се замировале, уживајући у доброј испаши које је било свуд наоколо. Штета што се убрзо смрачило, са овог мјеста пуца предиван поглед на рајски пејзаж који ме увијек одушевљавао. Бацио сам поглед према западу, хоризонт је био сав црвен, сунце само што је клонуло. Стари кажу: „Црвено вече, вјетровито јутро.“

Звијезда Даница се топло смијешила, надам се да ће ме пратити до куће. Пођох према кравама, да их изгоним на пут и да кренемо, али окренух се још једном према Даници: треперила је, као да је хтјела нешто да ми каже. Голицала су ме нека чудна сјећања.

Крава Колова је предњачила испред осталих, жедна је, хоће прва да стигне до појилишта. Дид и моји ће се љутити што сам окаснио у повратку са благом. Није ми нико пошао у сусрет, мора да су до касно радили, а Анина треба још вечерас да помузе све краве осим Лисове. Она има теле, нахраниће га топлим свјежим млијеком. Виме јој је добро набрекло, има воћо да се надоји и за сутра да му преостане.

Прелазили смо Колариште, посљедње брдо на излазу из Мрке шуме. Вјетром је допирао мирис сеоских кућа, улијевала се сигурност и потискивала бојазан која је чучала негдје у прикрајку мрака. Црвени облаци су се топили, небо ведрило и испуњавало звијездама. Даница се заноси за младим Мјесецом и прикрада се вратима сна.

Одједном, негдје тамо на хоризонту, примијетих нешто попут звијезде репатице, али као да се вину са земље према небу. Окренух се изненада и угледах још једну такву чудну свјетлост у облику пламене лопте која хрли небу и иза себе оставља траг. Још њих неколико из различитих праваца похрлише врху небеског свода. Састаше се и склопише све у једну пламену лопту и одјурише без трага у дубину космоса.

У мени нешто заискри. Суза ме за око уштину. Као да сам се са неким опростио.

Радовао сам се доласку кући. Близина и топлина села улијевале су ми снагу.

И краве су журиле, све је као прије. Из грла ми се просу пјесма: 

– Звијезда тјера Мјесецаааааа…

МОЈА АНИНА

Једне зиме Анина се разбољела. Све своје зимске чаролије морао сам да замијеним бригом о њој. Скувао бих јој липов чај и за доручак спремао цицвару коју је највише вољела. Чај би попила и хљеб појела умачући га у чај, а цицвару би само пробала и оставила. Лимуна нисмо имали у кући па бих у чај додао мало домаће ракије. Знала би кад сркне да се мало загрцне, а кад ме погледа, осмијех јој се појави на лицу. Затим, морао сам да ложим ватру и да доносим сува дрва. Брже се загрије соба, а пећ мање дими.

Волио сам бити крај ње у соби, било је топло и чим она нешто затражи ја скоком. За ручак бисмо опет нешто спремали и све тако док Анини није било боље. Прочуло се кроз село да је болесна и ето првих посјета. Долазили готово сви, чинећи нам част у знак поштовања куће и моје баке. Жене би се обично задржавале у соби код Анине, а мушкарци уђу, поздраве се и онда скупе у кухињи око чашице ракије и шачице разговора о ономе шта би било – кад би било.

Навече, кад би се сви разишли, опет бисмо нас двоје остали сами у соби. Рекао бих да јој је мало боље, а мислио сам да су је жене измориле причом и да је још болеснија. Са благим смијешком би ме развеселила и показала руком према столу који је стајао у углу собе, говорећи:         

–  ‘Ајде ти саде, лијепи мој голубе, све ово пресортирај, да видимо нас двоје шта смо добили. 

Било је ту разног воћа и сокова. Прво сам примијетио лимун, наранџе и јабуке, затим суве шљиве, било је и пеперминт и негро бомбона, па сока од боровнице и малине на разрјеђивање. Кад сам угледао суве смокве, одмах сам пожелео да су моје и Анина је то примијетила.           

–  ‘Ајде, молим те, огули нам једну наранџу.

Огулим на брзину и лијепо све раздвојим на кришчице, она узме можда двије, а све остало препусти мени. Кад поједем наранџу, онда узмем кору и све оно бијело са коре скинем ножем и поједем. Радо бих узео и једну смокву, а непријатно ми да питам да је узмем, па нуткам баку да је поједе.           

–  Узми, узми, све је то за тебе, сутра ћеш ти мени скувати чај. 

И тако она сједи у свом кревету, а ја јој намјештам јастуке испод леђа да јој буде што удобније и видим јој сузе у очима.           

–  Што је, баба, зашто плачеш?           

–  Вољела бих да ти у животу будеш срећан и да никад не будеш гладан и ничега жељан.

Јадна, увијек ми је то говорила. И тако би њена рука почивала на мојој главици док се не би умирила ватра у шпорету. Тад бих ја ставио још једно дрво у пећ, за ноћ, угасио свијећу и легао у свој кревет. 

Ујутро је баба имала липов чај са лимуном захваљујући нашим добрим сељанима, а отац је отишао до града и знао сам да ће избор јужног воћа бити већи. Анина је била све здравија, па сам и ја био веселији. Осјећао сам да је живјела за мене. Хвала јој за то! То и данас често понављам у себи.

ВУК

Јутро се протезало у некој необичној спирали по цијелом крајолику. Сунце је било изашло, али није се видјело. Планина као да је утрнула од дугог мировања, рекло би се да се ништа не помјера. Чини ми се да сам јутрос само једном чуо орла. Мора да су му се очи замаглиле, па се одмара на врху планине, али ипак, поврх мојих опажања, простире поглед низбрдицом јутра које тек што није клизнуло у чаролију дана и лови зеца. Прољеће је. У њедрима природе одзвања дубок бруј умилниих гласова, да би прољеће сваком човјеку било по вољи. Све је потаман, све онако како баш треба да буде. 

Вук је пред пећином опружен жмиркао и чекао на миг да кренемо утабаним стазама које смо сами прогазали. Куда ћемо? Готово никад нисмо имали појма где да се упутимо. Кренули бисмо онако, па где завршимо тог дана. Вук је волио да заједно сиђемо у село Јагорицу, да га обиђемо, одемо у продавницу да бисмо се снабдјели неопходним ситницама, срели се са Мидаром, поздрављали дјецу која би са страхом пролазила поред нас двојице, а они одважнији би нам пришли и помазили правог вука. Воли он дјецу, воли све људе, али његова ћуд за њих је непоуздана и то ствара страх због кога га ипак избјегавају. Никад он не би ни на кога насрнуо, осим ако би неко покушао мене да угрози, јер сматрао ме за свог вођу, предводника у нашем међусобном поретку. Одрастао је уз мене још док је био штене. Био сам му мајка по његовим осјећањима, јер као штенац увијек је тражио да  осјети топлину мог тијела и да ми се главом наслони на груди слушајући откуцаје срца. Данас има обичај исто то да уради у тренуцима кад се блаженост проспе свуда око нас, а ми пред пећином под топлим зрацима сунца процвјетавамо од милине. 

Идемо у село. Обићи ћемо моју породичну кућу у Јагорици, у којој је живот замро откад је мој Анан склопио очи. Причају људи свашта. Говоре да је неко у кући, да долази и ту борави, али никад не излази, и да га још нико није видио. Нисам се тога плашио. Знам своју родну кућу и кад се сјетим својих покојника, онда знам да неко осјећа потребу да походи наше свето мјесто. Моја баба Анина, како јој је било право крштено име које јој је изабрао кум Тодор, што је по њему значило свијећа, мада су је неки звали Ана, а неки Аника, вјероватно пожели да ту сврати. Легенда каже да је у Турском граду Ани, популарно званом „град хиљаду и једне цркве,, горјела свијећа коју није могло ништа угасити. Сматрало се да ју је упалио Дух Свети, а звали су је „Анина“ и прогласили је заштитником града, све док једне ноћи није бљеснула олуја тако страшна да је све погромила пред собом. Угасила је и свијећу „Анину“, али је није помјерила, остала је и даље на свом мјесту чекајући вјероватно божански благослов да је поново упали.  Моја Анина је умрла 2. Маја; те године је, тог дана био тако велик бљесак на небу који је слутио на страшну олују. Од тада су се људи почели некако повлачити у себе и са невјерицом гледати на сва дешавања која су слиједила, плашећи се и за властити живот. И, би олуја! Одувала је све што се дало одувати, и камен на камену се уздрмао. Олуја је била толико силна и неумољива, да није било никакве могућности да се сахрани Анина. Остала је да лежи на посмртном одру, препуштена вишој сили која ће је испрати у вјечни мир. Тад сам био млад, могло би се рећи, још дијете. Нисам марио за судбину. Губио сам се у лудостима, а проналазио у повратку постојећим вриједностима. Мој Анан је бринуо једнако о живима и о мртвима. Није могао прежалити што своју Анину није достојно испратио на онај свијет. Када се вратио кући, Анине више није било, на великом столу у великој соби, ни трага ни гласа. Тешко се мирио са празнином коју је оставила иза себе. Он ју је звао Мáјка. 

Од пећине до наше породичне куће било је шумовито, а једним дијелом изнад пута видјело се отворено небо одакле је поглед пуцао у машту. Како је тамо, ко тамо живи? Свјетлост, наша сапутница, у том предјелу нам се несебично подавала. Кад бисмо ноћу ишли истим путем, пили бисмо мјесечину. Вук је осјећао неке посебне вибрације и знао је да ужива у том тренутку обасјања; његово кратко цвиљење и умиљавање погледом одавало је колико је срећан. Спуштали смо се путем према кући. Сунце се већ издигло и могли смо видјети орла како истражује бусије иза којих се крију зечеви. Кад би закликтао, вук би само завртио репом и бацио ми поглед усред осмијеха. Када бисмо се приближавали кући, вук би увијек застао и пустио мене да будем први. Умирио би се и мазио око ногу, опет са неким посебним осјећањима. 

Одједном затропошта се земља под нама. Страх истрча испред нас и заустави нас у часу. Испод наше кукурузане у којој је још било нешто мало кукуруза излетјеше два вепра и дадоше се у бијег кад су нас намирисали. Вук је остао поред мене, ућуљених ушију и задигнутог репа, гребући земљу предњом десном ногом уз кратко: ваув! Вратисмо се опет себи. Грлим погледом кућу и окућницу. Њишти дјетињство у мени! Немам обичај да улазим, али волим да обиђем наоколо и завирим у сваки угао, прије бих рекао свијести, или можда подсвијести, него простора. У тим моментима вук је слушао моје срце, научио је његов ритам још од малена и знао по том ритму моје расположење, које је имало знатног утицаја на његово понашање. Под старом липом стајали су сто и двије клупе. 

–                Сједни, путниче намјерниче и одмори се. 

То би се некако само од себе рекло и тешко је било разазнати да ли је глас стваран или нестваран. 

Неколико корака од стола била је чесма, поред ње багремом ступац, при чијем врху је био закуцан чавао на којем је висио плави лончић. 

–                И напиј се хладне воде, путниче намјерниче! 

Ономе ко зна читати знакове поред пута увијек ће то што је написано бити јасно. 

Након обиласка куће и окућнице, сједох да одахнем, срце је треперило, а штап који ме подбочио трпио је сву моју тежину док сам разгледао панораму једног изгубљеног свијета. Вук ме грицкао за рукав предњим зубима и ситно цвиљукао као да ми је хтио рећи: Не отварај срце, ено туга чучи на липовом огранку и само чека да ускочи. 

Разумио сам његову поруку и умирио срце. Мирно сам сједио и потихо разговарао са вјетром који је односио моје ријечи тамо иза куће, до гувна, дрвљаника, шљивара, стожина, и враћао ми се са другачијим, исто тако неким умилним ријечима, које су одзвањале дамарима. Туга се разгоропадила по крошњи липе, али без могућности да ме освоји, док је вук вјерно бдио над окружењем моје душе. 

Приђох чесми и напих се воде, понудих и вуку, лизнуо је само реда ради. Поред чесме је и мала камена појилица, која је углавном служила за живину; опрах је и напуних водом, ако се вук предомисли, да му се нађе. Прољеће је и сунце мами својим сјајем. Земља је још хладњикава и гледам да прострем своју опаклију коју сам понио за сваки случај, мало преко плећа и леђа, мало преко рамена, мало преко руке, али добро је да се нађе. Повуче ме жеља да усним један кратки санак под липом мог коријења. На овом мјесту нема ни страха, ни утвара. Овде је óна чиста љубав у којој могу да се купам до миле воље, слободнији и срећнији него пред својом пећином. Подвостручену опаклију простро сам на земљу, а комад одебљег огранка ставио испод ње за под главу. Спустих се и осјетих ону љубав какву сам осјећао кад бих се са оцем вратио са кошње и док би нам Анина приставила ручак, нас двојица бисмо клонули у санак под нашим липићем. У сну сам. На истом мјесту. Сам. Нема вука. Прогања ме прича коју сам чуо да у мојој породичној кући неко има, да не излази и не да се видјети. Није ме страх да уђем и све прегледам, али навика ми је да не улазим. Неће ни сан да ме превари и уведе. Прикрадам се прозору, али свјетлост ми не дозвољава да лијепо разгледам унутрашњост. Стављам руку поврх очију и помоћу сјенке назирем детаље у великој соби у којој смо боравили највећи дио дана док смо ту живјели. Видим стари дугачки сто за којим се прослављала свака наша светковина и за којим су се окупљали родбина, кумови и пријатељи у добру и злу које смо међу собом дијелили. Шарам погледом по зидовима, видим прашњаве слике и накривљен лампуш на зиду иза чијег цилиндра куља свјетлост. То се сунце залијепило за лампушко огледало па бљеска мени право у очи и мути ми вид, не дозвољава да помно разазнам унутрашњост. 

Ооооо, Господе! Као да ме нешто одигну од земље да бих што боље привирио, а очи се расколачиле пуне невјерице, крстим се и споља и изнутра, и на једну и на другу страну, осјећам да бих и клањао и читао свете мантре само да бих повјеровао у оно што видим. Поглед ми се прикива за столац који би се као почаст нудио значајном госту или кад би се неком од нас украла прилика за то, завалили бисмо се и пустили машти на вољу. Овај пут остајем збуњен, скамењен, прилијепљен за стакло. Дах нема довољно снаге да изађе из мене. На стоцу у углу велике собе, мирна, непомична, загледана у икону светог Ђорђа, сједила је Анина. Боже, умилостиви ме, хоћу да сањам!

МИДАРОВ РАСТАНАК ОД ЖИВОТА

Живот на планини, у пећини, пружао ми је мир и ријетко сам силазио у Јагорицу. Мидар је често навраћао. Сви смо га звали тим именом. Није се знало да ли му је то право име или неки шпицнамет, како се код нас говорило за надимак. Као што се није знало откуд се вратио, да ли је крштен, ко су му кумови, да ли су му родитељи баш они за које се говори да јесу. Донио би ми најновије вијести и увијек је имао стрпљења да слуша док бих разговарао са својим вуком, змијом или орлом. Сваки сљедећи пут, кад би долазио, препричао би ми шта је запамтио од нашег пријашњег сусрета и разговора. 

Мидар је уистину волио људе, али људи нису вољели њега, нити препознавали, нити осјећали његову љубав према њима. То му никад није било јасно. Имао је неколико нас који смо ипак гајили повјерење у њега и његову причу, па би нам се често повјеравао. Поред мене, имао је доље у селу старог Малбашу. Он му је сваки пут кад би му дошао покушао испричати причу како је отац имао два сина, једног вриједног и поштеног, а другог љенчину и пробисвијета. Никад њих двојица нису могли са том причом стићи до самога краја. Док бисмо Мидар и ја, када бисмо се срели, засјели испред моје пећине и знали дуго, дуго ћутати. Зијевамо и испраћамо пусте мисли, онда он устане и каже: 

–                Одо ја!

–                Жив био! Хвала ти, Бог ти свако добро дао! Хајде наиђи опет и чувај се… – испраћао бих га и пазио да не погубим одњеговане мисли. 

Њему су људи углавном пријетили и увијек га плашили, без разлога. Најчешће би му говорили да ће га убити. Сјећам се, кад ми је дошао тог кобног дана и замолио ме да му напишем опроштајно писмо које ће закачити, прије него што се убије, на плочу у селу испред трговине гдје су се лијепиле читуље; тражио је да штампаним словима на комаду картонске кутије, напишем сљедеће:

Од силних ваших пријетњи да ћете ме убити, ево убио сам се сам. Било ме више срамота живјети!

Ваш Мидар који ће знати и мртав да вас воли!

И уби се... Слава му!

НАСТАВИЋЕ СЕ ...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: