детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЗЛАТАР ПЛАНИНА -  ЦАРСТВО ОЗОНА, СМРЧА,

                                                          ОРЛОВА И КАЊОНА                                                                   

Две су се планине издигле из земље Србије према небесима, које у основи свог назива имају најскупљу реч: злато. Када се прилази Златибору онда се издалека види да се стабла борова преливају у боји старог злата. Само ботаничари знају да је то знак болести коре дрвета, која никако да прође на овом јединственом простору и прети овој надалеко познатој лековитој боровини и ваздушној бањи.

Назив планине Златар упућује на закључак да се ту крију залихе златне руде и неке вредности злата вредне. Моја асоцијација на изговорени ороним непроменљив је: сунчева златна нит која се меко и у хиљаду варница спушта на врхове планине која су ближе небу него земљи. Зашто нисам раније дошла у овај земаљски рај, не могу да објасним осим констатацијом да је било лакше остати  на ближем Златибору, који је нудио разноврсне садржаје и који је у љубави са Таром.

Коначно се спремамо за одмор на Златару! Одећа и обућа су спаковани, већ прикупљена кондиција потребна за ходање  дугим стазама, посету Ледене пећине, пловидбу Увцем па до видиковца и станишта белоглавог супа. Информације о клими говоре да је то плаховита планина, нагло се расхлади, замагли, са дужим летњим кишама. Немам душу за магловита јутра или фијук ветрова. То појачава моје сетно расположење. Али, полазим са оном мишљу: па неће баш сада...

Путујемо колима кроз већ врело јутро! Надамо се да ћемо се избавити из ових тропских врућина и расхладити на златној планини!  Стижемо на Златар, у лепу кућу која у свом називу има  вилинско име и име вука. Види врага, мислим, шта је писац хтео да каже!. Улазимо и одмах нам је јасно да је ово заиста бајковит, вилински простор у мркој вучјој планини! Простор испуљен стилским намештајем, кристалним вазама и чинијама, преко целог зида стаклени ормар испуњен књигама; видех познате наслове вредних аутора. Како бих радо oвде зимовала, умотана у ћебе с књигом у руци, да ме нико не прекида у читању. Хвала домаћину на оваквој понуди.

Угодно смо се сместили и после краћег одмора кренусмо у обилазак невеликог насеља. Одмах смо приметили да се наша улица налази на пола пута између РХ Центра и с друге стране хотела Панорама. Попесмо се до некада највећег стационара за плућне болести. Болнички комплекс је затворен, а кроз стаклене блокове види се намештај сасвим сачуван. Овде струји ваздух који најболеснијем враћа снагу. Ово је планина опоравка, место повратка здравља. Причамо и дубоко дишемо, свесни да су године и наше здравље поткопале. Видно раздрагани и опуштени, разгледамо лепе невелике викендице, грађене с мером и укусом, украшене разноврсним цвећем.Само тако да остане!Да не упропастимо овај  природни  бисер непотребним грађевинама.

Стижемо до хотела Панорама који је опасан стаблима борова, оморика и бреза. Базен ради, разноразне пењалице, испод коша још мали кошаркаши. Около клупе на којима се људи удобно одмарају. Све ми прија, све ми је добро и успут водим дијалог са собом, убеђујући себе да тако треба да се одмарам, да је то оно што би поправило моје начете бронхије.

 Поглед се спушта према Новој Вароши ушушканој у подножју Златара, на путу Београд- Бар. Види се жичара која ради у зимском периоду, скијашке стазе, сада пријатне за шетњу. Спустили смо се стотињак метара и наишли на веће жбунове зрелих купина и малина, са десне стране жбунови боровница. Набрасмо слатке бобице и њихова сласт нам помогну да се вратимо узбрдо до  етно- киоска , Где смо се прикључили колони туриста која је  полако милела кроз шуму оморика до видиковца на југозападној страни. Изненада је испред нас синуо поглед на зелене пропланке с друке стране кањона, на неколико кућа и стадо које се слободно кретало  и пасло. На сунцу је сијао пут који води преко брда, тамо негде до других људи. Заискри ми радост на  помисао да тамо, мимо наших радозналих очију, људи живе свој живот, праве изванредан еколошки сир и кајмак, милују јагањце и на длану држе мале пахуљасте пилиће.

Полако се крећемо јер је то стрмина, тек делимично заграђена. Када би овде нешто округло испало, котрљало би се километар и више низ ову стрмину. Зато рађе гледам према удаљеним врховима чудесних оморика. Видела сам их на Златибору, али, ово је њихово станиште, овде су оне краљице. При повратку, сви се дивимо лепоти овог дрвета: високе и стасите стоје једна до друге, али на одстојању. Не дотичу се, не укрштају гране, не дира их трње ни жбуње било које врсте. Све је око њих чисто, земља се не види јер је прекривема бујном зеленом маховином. Док расположени пријатељи анализирају географске координате, ја сам за кратко одлутала у далеко детињство и видех плавокосу девојчицу како седи на јастуку од маховине испод кестенове крошње. Обасја ме радост због овог пронађеног бисера мога детињства. Бистром оку нашег пријатеља нису промакле беле капице које су вириле испод лишћа и гранчица. Рече да су то јестиве печурке и одмах паде договор око брања наредног дана.

Сутрадан седамо у кола и крећемо на обилазак манастира св. Кузме и Дамјана, конака епархије Милешевске, удаљених око 9 км југозаоадно од нашег боравка. Док разгледамо пределе, опуштени и орни за причу, размишљам које је право лице човека: оно када је упрегнут послом и неким распоредом или овако опуштено, насмејано, добродушно и благо? Пред нама се указа с леве стране пута мала црквица, брвнара! Обрадовали смо се овом светилишту. Ето како треба! Не морају то бити велика здања. Овде сам се осећала баш као божији човек. Палимо свеће за здравље, крећемо стазом према Голом брду, видиковцу и највишој тачки Златара (1625м). Женски део групе застајкује, док не одустасмо од тог изазова. Златар је планина која је све претворила у злато! Погледам на траву поред пута и угледам мале црвене главe зрелих јагода! Слатке црвене бобице избрисаше осећање година. Чучнула сам сасвим лако, без уобичајног бола у коленима, и за час сам набрала пуну шаку слатких плодова. Пријатељица ме упозори да морамо штапом разгртати жбуниће, јер је могуће да има змија. Причам како сам у детињству убране јагоде низала на траву низалицу која је имала метлицу на врху и танку стабљику. Тако нанизане јагоде звали смо гротуља и радо смо је поклањали мами, баки или којој другој драгој особи. И док се сећам, тражим познату траву и зачудим се чудом када је угледам ту поред жбунића јагода. Шта је закон природе! Касније сам пронашла у атласу да се та трава зове мушка боквица и да расте само у  стаништима јагода.

При повратку стајемо поред ливаде и сви беремо разноврсно биље: кантарион, зевалице, кокотац, различак, дивљи пелин, анђелика, бела рада, ивањско цвеће, дивизма, боражина. У колима размењујемо биље и правимо букете, које смо ставили у оне лепе вазе. Док намештам цветне главице, gледам свој лик у великом огледалу. Допадох се сама себи, онако између разнобојног цвећа и трава, с осмехом за кога нисам ни знала да ми трепери на уснама. Видим да је Златар чаробњак који ради посао злата вредан: јача човекову вољу и жељу за лепим, исконским, за животом. У данашње време депресије и недостатка воље, то је веома, веома важно.

Послеподне крећемо у бербу печурака. Пријатељи планинари и печуркари знају свој посао. Пролазимо шумом, са штапом разгрћемо лишће и маховину. Угледасмо целу колонију печурака. Само се треба сагнути и брати. Радимо то пажљиво да остане део корена за догодине. То су зеке или русуле, вргањи, лисичарке, сунчанице са великим ободом и препознатљивим прстеном.Пролазници нас гледају, застајкују, питају како се гљиве спремају за јело. Ретко ко се усуди га узме печурку у руке. Ударају их ногом и разглегају. Увече, сви чистимо разноврсне плодове под будним оком стручњака, динстамо, пржимо и уз добро вино вечерамо. Док тонем у сан, чујем изненадни пљусак! Присећам се неких лоших вести у вези са печуркама. Али, на златној планини ваљда здравље царује. Дубока златарска ноћ дарује ми сан сав од заборава.

У 10 часова крећемо са бране Растока катамараном узводно меандрима реке Увац, која извире испод Озрен планине, пробија се снагом живота кроз брдовите и стеновите пределе, заобилазећи препреке, провлачећи се кањонима, да би била људском руком претворена у Златарско, Увачко или Сјеничко језеро и Радоинско језеро, из кога хуком истиче и жури према Лиму, па заједно до зелене Дрине.

Капетан пловидбе је расположен за причу и само везе; прича о реки Увац заустављеној хидроелектранама, еколошкој заштити комплекса, о белоглавом супу који се гнезди на  највишим литицама и који је бригом људском спасен од истребљења. Ова чудесна птица, с распоном крила 3 м, краси златарско небо изводећи чувени лет,  плес изнад кањона, што ми присутни пратимо с дивљењем и радошћу, умирени причом да је све под контролом стручњака.

Пристајемо ради обиласка Ледене пећине, у којој је увек око –8 степени. Пењемо се стрмим металним степеништем и улазимо у мрачан простор. Сваки посетилац добија лампицу којој осветљава клизаву дашчату стазу, дужине око 600 м. Упозоравају нас на опрез јер је стаза замрзнута, клиска и неравна. Све то по страну! Прави ужитак су украси у облику стубова, драперија, у нијансама плаве и црвене боје; налазе се на поду, зидовима стенама, и тамо у великој дворани и на плафону. Мислим да је то настало још пре Римљана и варвара, када је једна река понорница одскитала и више се није вратила и иза себе оставила празнину и од суза за њом настали су ови сталактити и сталагмити. Фотографишемо понешто да те подземне лепоте понесемо на снимцима и у доживљају на светлост дана која у ове одаје никада није завирило.

Поново седамо у лађе које плове према следећем изазову. Капетан прича, врло предано, а мене баш  погоди податак да пловимо управо изнад 90 м дубине. Процењујем удаљеност до стеновите обале и срчем кафицу..

Пристајемо на место где нас чекају људи који нам помажу да се искрцамо и кренемо врло стрмом стазом према видиковцу, одакле пуца поглед на јединствену лепоту кањона Увца. То да сам најстарија не промиче бистром оку водича, пружа ми руку, пажљиво ми саопштава да је стаза врло тешка и напорна за зглобове. Прихватам уз осмех и захвалност. Пењемо се полако, бирамо сваку стопу стазе, млађи пролазе уз веселе разговоре. Застајкујемо да бисмо фотографисали орлове у високом лету. Летети, летети високо...пева песник, и ја покушавам да замислим како свет изгледа гледан с висина орловским оком. Птице, неисцрпна инспирација и песника и конструктора, а и нас вечних путника и трагача природних лепота. На свакој следећој тачки, поглед је све шири и лепши. Ово вреди труда и ризика!. Стаза је на неким местима осигурана брвнатом оградом. Након 30 минута, сасвим смо близу циљу, али, не вреди, одустајем. Жао ми је. Моји пријатељи кажу да ће све снимити, да бих и ја видела ту лепоту. Мислим како старење постепено успорава човеков корак, али баш зато јача вољу и дух за лепим и невиђеним. Док седим испод самог видиковца и сама летим погледом по пределима којима царују орлови, милујем зеленила водена и шумска и свој снажан доживљај те чудесне лепоте бележим низом снимака који ће ићи у прилог причи о незаборавном боравку на златним пределима Златара, којима ћу се враћати.

                       *

Повратак са висина увек је носталгичан. Док смо се спуштали преко Сјенице, Голије, Ивањице, кроз пределе који је UNESKO прогласио резерватом биосфере, причамо у глас о томе како смо на лепом месту рођени и колико још има лепота у земљи Србији које морамо видети и у њима уживати.

     

Фото: skijanje.rs

                       

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: