ЕВДОКИЈА И ЛАВ ЗГУР
Љубав у сенци пропасти
Наш трећи сусрет одиграо се на месту где се копно и море додирују, у тачки прожимања тврдог мушког земљаног елемента и лелујавог женског воденог принципа. Ради варљивог осећања сигурности коме смо обе тежиле, држале смо се воде, босоноге, уморне од неколико непроспаваних ноћи с обе стране границе која нас дели, али радосне што поново размењујемо много векова старе мисли и осећања. И овог пута држале смо се завета безгласног зборења међу нама. Удовиштво је Евдокију затекло у Тесалији, на поседима њене мајке царице Еуфросине. Баш тих дана када јој је стигла вест о Мурзуфловом бизарном свршетку, у живот јој је ушетао Лав Згур, стари знанац и љубимац мајчине породице. Знале су добро и Евдокија и Еуфросина да је то човек склон љубавним авантурама, ратничким пустоловинама и одметништву од сваке власти, реда и поретка. У то доба Лав Згур је господарио знатним деловима Пелопонеза и древним градовима Аргосом, Коринтом и Науплионом. Док је ковао планове о новој женидби, нападао је Атину, али му се поносни Атињани на челу са својим митрополитом нису хтели покорити. Њима су се чак и крсташи, грозоморни јахачи из кошмарних снова који су преко ноћи постали реалност, чинили бољим господарима од разметљивог и вероломног смутљивца. Управо за таквог човека пошла је Евдокија с раног пролећа 1205. године. Њена трећа свадба раскошно је прослављена у славном граду Лариси. Знала је Евдокија да трећег супруга по сваку цену мора склонити од помахниталог оца, палог цара и палог човека. Недуго пошто је кћер удао, Алексије III је крсташима продао знаке царског достојанства за окрајак хлеба и чашицу вина. Исте оне знаке царског достојанства за које се деценијама махнито борио и које су многи платили чашћу и животом. Можда су ти дани Евдокији коначно замирисали на љубав. Можда. Није умела да ми да одговор, као ни ја њој, уосталом. Да је знала боље, да је имала другог избора, да јој је судбина била наклоњенија, она би поступала другачије, не би дозволила да је помахнитале струје бацају о хриди. Ускоро се на Згурове поседе свом силом обрушио солунски краљ Бонифације Монфератски, злогласни вођа крсташа. Беше то сила пред којом је чак и Лав Згур морао устукнути. Заједно с Евдокијом склонио се у тврди град Акрокоринт, неколико провалија удаљен од света, па и од омражених крсташа. Наредне три године Евдокија је провела заточена с мужем на врху планине. Пекле су је летње жеге и шибали зимски ветрови. Из своје тамнице посматрала је место с кога је Свети апостол Павле, најпознатији од свих преобраћеника, једном Коринћанима говорио о љубави. Оној несебичној што се не дури, не тражи ништа заузврат, не хвали се и не надима се, не условљава и не обавезује. Љубави која претрајава упркос искушењима. Љубави која вреди више од сваке мудрости и познања свих анђеоских и људских језика. Ту љубав Евдокија никада није искусила. Чак ни као мајка јер јој деца беху свирепо одузета још у Србији. Њена брижљиво скривана суза скотрљала се у воду, архепринцип женствености. За њеном потекло је и неколико мојих суза. Нису се мешале међусобно, нити са осталом водом. Свака је исијавала властиту микрокосмичку драму. Када је схватио да је узалудно опирати се Латинима и да је пад у њихове руке тек питање дана и часа, Лав Згур се у витешком издању, поносно уздигнут на свом верном коњу, бацио низ стрму литицу у понор из кога не беше повратка. Чин ритуалног самоубиства био је посве у складу с природом славног мегданџије. Евдокија је тако 1208. године по ко зна који пут остала сама, овај пут на врлети која још увек беше слободна. Њен последњи супруг очито није марио за њену судбину. Крсташи су напослетку освојили и поднебесни Акрокоринт. Евдокија, вична преживљавању у свим условима, успела је да утекне на једној лађи. Одједрила је у непознатом правцу. То је последња вест коју древни списи доносе и њој. На том месту сам се и ја зауставила. Не хтедох је питати камо се запутила. Могла је да потражи уточиште код сестре Ане и њеног супруга никејског цара Теодора Ласкариса једнако као што се могла запутити на двор иконијског султана на коме је боравио њен отац. Није ми било ни на крај памети да је запитам да ли је можда још који пут волела. Да ли је, заправо, икада у земном животу некога заволела. Схватила сам да је дошло време да се растанемо. Искорачила сам на шљунак, тврд мушки земљани елемент. Евдокија ме је подржала јер смо обе знале да је нужно да тако учиним. Загрлиле смо се, а онда се она попела на чамац који до тог тренутка нисам приметила. Запутила се својим правцем. Знала сам да иде ка светлости. Коначно! Сунце је понирало на хоризонту. Високо над нама, на једном облаку седео је Рави. У десној руци држао је своју штапну писаљку и њоме исписивао тајанствене речи у етру. Уписивао их је у Велику књигу живота из које одбеже сваки бол, осуда, страх, сумња и неизвесност.
