Дечак у Олуји
Разграктале црне су се вране,
над Крајином муња небом бруји,
још се нису зацелиле ране,
душе једног дечака у Олуји.
Питао се мајко да`л су птице,
криве црне вране злослутнице,
ил` су криви можда љути вуци,
што идемо ми ка Бањалуци?
У колони плача и јаука,
уплаканих мајки, дедова, унука,
непрегледно дугој до бескраја.
Што одлазим мајко из роднога краја?
Шта смо тол`ко ми мајко скривили,
зашто су се на нас закрвили.
Није мајко ни њиних јабука,
убрала ми моја мала рука.
Нисам мајко, па среће ми ове.
Што ми јутрос украдоше снове,
осташе нам јутра с мирисом погаче,
необране крушке илињаче.
Остаде нам кућа у пламену,
порушише камен на камену!
Куд смо пошли ђеде сад из града,
да нећемо можда до тог Београда?
Гледао је дуго према Книну,
докле град му за брдо не замину,
у очима туга је горела,
за њим оста родна Крајина цела.
Од тада су многе године протекле,
сузе су му често низ образе текле,
кад се сети свога родног краја,
куће старе, свога завичаја.
Све би дао да се једном врати,
да у своје двориште наврати,
тамо где су сећања му драга,
да пољуби камен родног прага.
Да дочека опет сретне дане,
над Крајином сунце да му сване,
и узреле крушке изнад Книна,
тамо где га чека ђедовина.
