ПРИЧА ОД СНОВА, ЛЕПОТЕ И БОЛА

(Радомир Стојановић - Душа дома- Панорама, Јединство Косовска Митровица, 2021)

 

 Мср Милица Јефтимијевић Лилић

 

Прича је, као сан и као вода. Никада је не можеш целу захватити а да не остане нека мрвица, за други сан и другу жеђ... Радомир Стојановић

 

Танани српски лирик Радомир Стојановић, пред читаоце излази у новом руху, са причама које очаравају приповедачким умећем, али и лиричношћу, раскошним језиком из света природе и детињства, мудрим животним опоменама онога ко живот види и са ове са  «оне»  стране. Већ самим насловом Душа дома, Стојановић  нас уводи у унутрашњи слој појава, у срж, у духовност саткану од лепоте осећања која прожимају његов наратив, али и ликове, просторе, природу а надасве човека.

Мајка је звезда тог чудесног сазвежђа сатканог од снова, визија које они креирају, од боја које само природа може да споји и бола који је прерано испунио душу дечака наратора због неправде учињене оцу, због његовог погубљења и свега оног што је последица тог кобног догађаја. Тајна која је обавила тај  очев нестанак окренула је дечака из прича ка оностраном, ка смрти и тражењу одговора на преозбиљна животна питања. А мајчина снага, њен унутарњи сјај којим је покривала немост о тој преболној теми, немаштину и неправде које је трпела, рађала је светлост у дечаковој души и њоме отварала лепоте које другима нису биле  видљиве. И постављала јасну границу између добра и зла, а то је темељ на којем почива већина ових прича што освајају душу онога ко их чита, делећи их на оне који је имају или немају. Отуда и отварање слуха за недокучиво, тајанствено и вечно.

 

Микро свет дома и макро свет космоса  се лепо допуњавају у овим причама што су целовито лепе, срезане ко мермер прецизном руком мајстора. Аутор извлачи појединачне људске судбине у судару са вихорима историје која је ломила обичног човека и подређивала га својим циљевима, као и са ћудима природе која је од такозваног малог човека захтевала велику снагу и моралну чврстину. А, живот као неми сведок свих тих збитија слагао се у приче које је  сензибилни дечак упијао, ноћне приче о приказама и вилама, неправде учињене  политичким неистомишљеницима, о мучењу слабих и убогих, ницању цркве у визијама појединаца. Посебно је упечатљиво персонифицирање патње и пркоса у косовско-метохијским пољима и гробљима у можда најслојевитијој причи у књизи Жена у црнини, али је исто тако снажно дочарана и моћ лепоте да узнемири (Купачице, Вишња)... Но, само је виртуоз језика какав је Стојановић, могао све то сместити у двадесeт кратких прича и по којој развијенијој.  

 Душа куће је књига великог етоса, изузетне духовности и препуна насушне лепоте која осваја душу, теши је и храбри јер све смо даље од душе, од онога што је смисао и обавеза човека да буде хуман и душеван:

Увек сам се чудио и радовао, кад муке, животне тегобе и изазови, не униште оно људско у човеку.

 У нади да још све људско у човеку није уништено, од срца препоручујемо ову књигу која дискретно задире у све слојеве  човековог битисања, лутања и опстајања.

 

 

На Свете враче, у Београду 2020.

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: