ЕВДОКИЈИНА КОШУЉА
Чин први
Те ноћи ветар је над једним београдским брдом дувао тако немилосрдно да је изгнао сенке из скровитих кутова и оне постадоше видљиве. Пред очима су ми заиграли вешто скривани делови мога бића чије сам постојање избегавала да прихватим, упорно и доследно, годинама можда чак и десетлећима. Уплаших се не толико оваплоћених сенки колико бројних велова за које сам наивно веровала да их добро скривају. Беше то збиља сусрет наших сенки. Ушетала је у моју измењену реалност лагана као вихор што је беснео над нашим главама. Висока, танана упркос годинама, дуге црне косе која јој се у таласима спуштала низ леђа и преко груди, лица нагрђеног очајем и подбулог од плача, погледа отежалог од немоћног беса и безнадежног пркоса. Била је одевена само у кошуљу кроз коју се чак и у тами назирало њено гипко и пожељно тело. Евдокија, царска кћи, занемарена љубимица Алексија III Анђела. Вечити улог његових неумерених амбиција и нечасних подухвата. „Дуго сам чекала да ми дођеш, ти ромејска ружо којом народ Далмата беше почашћен када си пошла за архижупановог сина”. Климнула је главом у болном покушају да на моје речи одговори смешком. За Стефана Немањића удала се око 1190. године. Њено венчање и прве године брака беху обележени поразом који су Ромеји нанели њеном свекру великом жупану Стефану Немањи негде на обалама Јужне Мораве. Свом младом супругу Евдокија је донела ласкаву титулу севастократора и подршку цариградског двора, па чак и наслеђе српског престола на сабору у Расу 1196. године. Али њен ћудљиви отац, суочен с властитим слабостима и бројним бригама, зету Стефану није могао даривати оно највредније – краљевство и независност. То се није уклапало у обичаје и навике Ромеја. Царство својим побуњеним поданицима није могло даривати слободу. Велики жупан Стефан Немањић није много оклевао, те је краљевску круну потражио од папе Иноћентија III, ученог правника и утицајног првосвештеника, оног за кога се везују бројна разрешења и многи почеци. „Евдокија, ти си тад постала сувишна и некорисна, камен око врата, оштра стена на путу остварења давнашњег сна о краљевини. Није много оклевао пре него што је на тебе сручио кишу отровних стрела. Рекао је да си шугава и недостојна да се назовеш српском жупаницом некмоли краљицом, ти царска кћи! На његове ударце узвратила си једнаком мером. Открила си свету његове брачне невере. Галамила си да се по навици опија од ране зоре. А онда си занемела. Све бих дала да те могу чути, Евдокија. Чак и ове орканске ноћи чујем само Стефана како громогласно и славодобитно објављује да си ти обична блудница коју је без много напора ухватио у прељуби. Превареном мужу сви људски и божански закони допуштају да своју ништавну жену удаљи од дома и деце, без оклевања, сада и одмах. Најурио те је у овој твојој кошуљи, босоногу и рашчупану, предајући те на милост и немилост друмским разбојницима и на згражавање племићима и сељацима, путницима и јерејима, свима које будеш сретала на друмовима његове и очеве државе. Нико није имао храбрости ни воље да те заштити, утопли, умота, твоја неупитна бестидност нашла се надохват многима. О Исусовим препорукама нико није размишљао, нико их се није сећао ни тада, ни касније јер амбиција и корист увек имају предност над делима милосрђа. Понижена и измучена ходила си друмовима који су водили ка зетским обалама. Ходила си притиснута бременом непојмљивог зла које се на тебе сручило.” Заћутала сам, није имало смисла подсећати је на оно што се једном збило. Немо ме је гледала. Низ наша лица котрљале су се сузе од којих нам није било лакше. „Спас, окрепљење и утеху пронашла си код девера Вукана. Примио те је на свом двору негде у старој Дукљи, оденуо те, обуо, нахранио, вратио ти је достојанство људског бића. Кад си се опоравила, с почастима те је укрцао на лађу која је запловила пут Драча, према царству твога оца, да те врати у родитељски дом. Између Вукана и тебе родило се савезништво, посве природно и очекивано, јер сте обоје били жртве Стефанове неутољиве жудње за моћи и почастима. Неправда те је у стопу пратила и кад си напустила Србију и свом силином се обрушила на твог јединца Радослава. Потиснула те је грацилна Венецијанка, трећа Стефанова жена, рођена вероватно баш оне године у којој је тебе отерао. Венецијанкини синови су завладали Србијом, државом и црквом, док је твој уклети син Радослав доживео судбину прогнаника, од мушкараца оклеветаног и презреног и од жене напуштеног. Данас је његов отац и твој муж Свети Симон, док си ти грешна прељубница недостојна спомена...” Олуја се појачавала, тама се згушњавала. Напокон чух танани гласић. Евдокијин, мој.
