О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКОЛУМНА


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Шуковић
Марија Викторија Живановић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Миленковић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ЗНАМЕНИТОСТИ И ЛЕПОТЕ КАНАДЕ - МОНТРЕАЛ

Симо Јелача

ЗНАМЕНИТОСТИ И ЛЕПОТЕ КАНАДЕ

(ИСТОЧНА КАНАДА)


МОНТРЕАЛ

 

Идући од Отаве за Источну Канаду прво свратиште свакако је Монтреал, Највећи град провинције Квебек и други по величини у Канади, са преко четири милиона становника. Монтреал је био домаћин Светске изложбе 1967. године, којом приликом је граду остављена знаменита грађевина ‘’Хабитат 67’’, као симбол изложбе и 1976. године град је био домаћин Летњих Олимпијских игара. Монтреал има веома велики број ресторана, са свим светским специјалитетима, а највећи број их је европског стила. Туристима се препоручује да у Монтреалу свакако посете стару градску кућу из 1870. године и да виде њен прелепи ентеријер Базилике, Нотре Дам, и дивни дворац Жака Картиера. У Монтреалу ће вас у сваком ресторану домаћини дочекати са добродошлицом: ‘’Хај’’ и ‘’Бонжур’’, дајући вам до знања да можете говорити енглески или француски. Становништво Монтреала претежно је француског порекла и у Квебеку ће вас дочекати извесне промене у саобраћајним правилима, на црвено светло семафора не сме се скретати десно. У Монтреалу је чувен универзитет ‘’Мек Гил’’, први у Канади у медицинским наукама. А Квебек је провинција у којој се производи 85% светске производње Мејпл сирупа. 

 


КВЕБЕК СИТИ


Квебек Сити je glavni grad provincije Kvebek, познат као колевка француске културе у Канади и као ‘’Гибралтар Америке’’. Стари део града Квебека под заштитом је УНЕСКО као део светске баштине. Лоциран је на литицама висине око 100 м. У Квебек Ситију су занимљиви музеји, међу којима Музеј Цивилизације, и ресорани са француском кухињом. У горњем граду доминира чувени хотел Шато Фронтенак. Град Квебек Сити има око 550.000 становника, од којих су 95% француског порекла, а трећина их говори и енглески језик. Недалеко од Квебек Ситија су водопади Монтморенси, високи 84 м и широки 46м, испод којих је саграђена локална хидроцентрала.

Пут од Квебек Ситија, даље према градовима Источне Канаде, пролази кроз неколико градића чија имена почињу са Свети: СТ. Лоренцо; Ст. Паскал; Ст. Aleксanдар; Ст. Антонин и други. 



ФРЕДЕРИКТАУН


Фредериктаун је главни град провинције Брунсвик, лоциран на реци Ст. Џон и има око 60.000 становника, један је од најстаријих градова Северне Америке, а пре више хиљада година насељавали су га Индијанци Малисет племена. Град Фредериктаун сваке године угошћује учеснике фестивала џез и блуз музике, образовни је центар провинције Брунсвик и специјализован у многим занатима и дизајну. Веома је угодан град за пешачења лепим стазама и сматра је једним од најбољих места за живот у Канади. Шетајући градом Фредеритаун стиче се утисак да се шета кроз историју до 3000 година уназад. Град има доста ресторана, где се може уживати у квалитету и укусу локалне хране и слушати приче из живота Аборигинал људи и њиховог фолклора. У граду има доста киоска у којима се продаје храна, производи домаће радиности, па чак и намештај. У Фредериктауну још постоје покривени мостови, стари преко сто година, а једаан од највећих покривених ностова на свету је Хартленд, дугачак преко 300 м.

 

 



СЕНТ ЏОН


Сент Џонje najveћи grad provincije Brunsvik, удаљен од Фредериктауна око 110 км. Познат је као Фанди град, због положаја уз залив Фанди. Град има око 70.000 становника, регионални је економски и образовни центар. У свету се сматра геолошким центром светске класе. У ту класу спадају тзв. ‘’Супротни водопади’’, Роквуд Парк, Ирвинг Природни Парк, Фанди Пешачки Парк, Нортон фосилски шумски центар, Лепро водопади и Брунсвик музеј. Супротни водопади током плиме приморавају воду да зече узводно, супротно, док током осеке вода тече низводно. 

Град Сент Џон познат је по шетачким стазама и чувеној градској пијаци. Град годишње посећује око 1,5 милиона туриста.

 



ЗАЛИВ ФАНДИ


Залив Фанди налази се између Њу Брунсвика и Нове Скоше, познат по невероватним плима таласима. У том заливу током плиме и осеке тазлике између високог и ниског нивоа воде највеће су на свету, достижу чак 19 м. Веома су занимљиве формације стена дуж залива Фанди (Хоупвел Кеип; Фанди Национални парк; Стаза Фанди Парквеи и Острво Гранд Манан), као природна чуда. Неки извори тврде да име Фанди потиче од француске речи ‘’Фенду’’, што значи ‘’расцеп’’, док други мисле да потиче од португалске речи ‘’Фанда’’, што означава мисао ‘’дубоко’’. Парк Морни је под заштитом УНЕСКО, познат по веома стрмим литицама и водопаду. Залив Фанди дугачак је 270 км, у облику је левка, који се дели у два дела, а главни је ‘’Чигнекто’’, настао пре више милиона година. Између стена оба залива расту морске алге ‘’Дулси’’, које се након брања суше на сунцу на стенама. Најчешће се једу сирове и имају слан укус од морске воде. Сваки дан, током једног циклуса плиме и осеке, око 160 милијарди тона морске воде утиче и истиче из залива. Савршена допуна уживању током посете заливу Фанди су јастози, шкољке, дагње, димљени лосос и друге врсте рибе. А поред плодова мора овај крај обилује и свежим воћем и поврћем као намирнице у многим ресторанима. Туристима овде стоје на располагању и посматрања китова, што је изузетна атракција.

 



ХАЛИФАКС


Нова Скоша, провинција Источне Канаде састоји се од копна и око 3800 приморских острва, међу којима је Кејп Бретон највеће. Главни град Нове Шкотске је Халифакс, са преко 400.000 становника. Први становници били су ту Никнакс Индијанци. Од досељених Европљана 80% су британског порекла, а преостало становништво су Французи, Немци, Холанђани, Пољаци, Украинци, Скандинавци и у последње време Кинези.

У Новој Шкотској има 249 погона за прераду воћа, а јастози се одавде шаљу у сва места Канаде. Предели у Новој Шкотској су претежно шумовити, па је развијена и индустрија целулозе, а одавде се већина Канаде снабдева божићним јелкама. 

Светионик Пеги’с Ков привлачан је за туристе, као и музеј Александра Грахам Бела, проналазача телефона. Тврђава Луисбург највеће је утврђење у Северној Америци. У Халифаксу је привлачна галерија слика уметника Мауд Луиса, живописних слика птица, цвећа и лептирова, а доста је посећен и поморски музеј Меритајм Атлантик, као и Линенбург, који је под заштитом УНЕСКО. Халифакс има једну од најдужих у свету пешчаних стаза за шетњу. До Халифакса се лако долази авионима, бродовима и колима. Животни трошкови у Новој Шкотској су око 90% од трошкова у Канади. 

 



ПЕГИС КОВ

 

Пеги’с Ков је драгуљ канадског туризма, мала сеоска заједница на источној обали залива Ст Маргарет, познат по светионику ‘’Пегис Поинт светионик’’, саграђен 1868. године. Село је формално основано 1811. године, када је Нова Шкотска издала земљиште бесплатно више од 320 хектара за шест немачких породица, који су се прво почели бавити риболовом и гајењем стоке. А већ 1900. године број становника достигао је 300. Туризам је преузео значајну предност као привредна грана после Другог светског рата.

 



ШАРЛАТАУН


Шарлатаун је главни град провинције, острва, Принц Едвард, ПЕИ), родног места Канаде. Град има свега око 40.000 становника и све у њему је на пешачкој дистанци. Становници своје острво зову ‘’Баштом провинције’’, пошто је половина острва обрадиво пољопривредно земљиште. Све локалне доставe су бесплатне, а квалитет производа гарантован. То је заиста јединствено у Канади, па се отуда и каже ‘’Добро дошли на Цветно острво’’. Мореуз Нортумберленд одваја ПЕИ од Њу Брунсвика и Нове Шкотске. Године 1997. Саграђен је цик-цак Конфедерацијски мост дужине 12.7 км, који повезује острво са Брунсвиком. Шарлатаун је најмањи главни град у Канди, али је значајан као место у коме је створена Федерација Канаде 1867. године. Црвена земља богата је у садржају гвожђа и најбоља је за гајење кромпира, најбољег квалитета у свету. Становништво ПЕИ броји око 145.000 шкотског и ирског порекла, а око 15% је француско. Први станобници били су Микмак Индијанци. Пољопривреда је главна индустријска грана на острву, у првом реду производња кромпира, а следе јабуке, боровнице, шаргарепа,лук, парадајз и жита. Уз то важна је и прехрамбена индустрија, за прераду поменутих производа пољопривреде (флаширање, конзервирање и замрзавање). Следи туризам, а затим риболов. Јастози заузимају важно место у укупном обиму риболова.


 

СЕНТ ЏОН’С


Сент Џон’с је главни и највећи град у Њуфаундленду и Лабрадору. Сматра се најстаријим енглеским градом у Северној Америци, лоциран на крајњем југу Авалон полуострва, са око 212.ч000 становника. Други је по величини на атлантској обали, иза Халифакса. ‘’Вотер Стрит’’сматра се најстаријом улицом у Северној Америци, у којој се сусрећу морнари из целога света, приликом застајања њихових бродова. Нафта у Њуфаундленду и Лабрадору чини 50% привредних прихода. Универзитет Мемориал највећи је у Атлантском региону, са око 18.000 редовних и ванредних студената, који запошљава 2300 административног и помоћног особља и око 750 сезонских радника. Имају пешачку стазу ‘’Гранд Крос’’, дугачку 125 км, а Џорџ Стрит има највише кафана према површини, у Канади. Провинција Њуфаундленд и Лабрадор највећа је провинција у Канади, 400.000 км2. Лука у Ст Џонсу најбоље је природно заштићена, у њу се улази кроз уски пролаз ‘’Неровс’’, 200 м, окружен литицама, а затим се лука проширује. 


 

СИГНАЛ ХИЛ


Сигнал Хил је историјско место на каменитом брду, у луци одакле се пружа фантастичан поглед преко Атлантског океана. Ово је место где је Ђилермо Маркониуспоставио први трансатлантски бежични сигнал 1901. године, на раздаљини од 3200 км, према патенту Николе Тесле. 

Намера аутора је да подсети читаоце на чињеницу да је прави отац бежичног преноса био Никола Тесла. (Прочитајте књигу Марк Ј. Шефера, Живот и време Николе Тесле – Биогрфија генија, високо препоручену од стране Америчке академије наука). Познато је да је Никола Тесла пријавио патенте број 645576 и 649621 за основе радиа 2. септембра 1897. године и исти су му признати 1900. године. Маркони је пријавио патент број 763772 од 10. новембра, 1900. године,  који је одбијен. Осим тога и поред Теслине тужбе за фалсификате о патентима, Маркони је добио Нобелову награду 1911. године. Одлука Врховног суда, предмет бр 6369 од 21. јуна, 1943. године, гласи да је Марконијев патент био неважећи, а Теслин патент је имао предност. На жалост, за Теслу, лично, одлука суда је стигла прекасно. Умро је пет месеци пре тога, 7. јануара 1943. године (Прочитајте: Маргарет Чејни- Никола Тесла Мастер оф Лајтнинг). Тесла је знао да је  Маркони користио његове калемове, осцилаторе и генерални пројекат који је Тесла објаснио на предавању пре неколико година.

Драматичне литице и два светионика означавају Кеип Спир као најисточнију тачку Северне Америке, која се налази југоисточно од Ст. Џон'са. Одавде, са ових литица, се најлепђе је посматра изласка сунца, а омиљене руте су за посматрање леденх брегова и китова. На источној обали постоји шетачка стаза дугачка 540 километара, која иде дуж источне обале Њуфаундланда. Ово је одличан начин одакле је могуће видите прелепи предео Авалон полуострва. Са својим многобројним ресторанима и терасама, Џорџ Улица је популаран центар града за састанке. У вечерњим сатима, Џорџ улица је затворена за саобраћај што је чини пријатном и живописном за шетње. Музичари најчешће свирају виолину и гитару и певају океанке - инспирисане песме. У непосердној удаљености од Ст. Џон'са је огромно откриће нафте и природног гаса, одакле се види платформа Хиберниа и ледени брегови, стари преко 10.000 година. Економија локалног сеоског становништва претежно је риболов, а њихова исхрана углавном се заснива на риби и месу дивљачи.

Хиберниа је нафтно поље у Северном Атлантском океану, око 315 километара источно-југоисточно од Ст. Џон'са, и 80 метара од обале. Хиберниа је највећа платформа нафте у свету и састоји се од 37.000 т конструкције монтиране на 600.000 т базне структуре. Платформа је вучена до коначног места, и додато јој је 450.000 тона чврстог баласта да се обезбеди на месту. Унутар платформе су резервоари за 190,000 м³ сирове нафте за складиштење. Хиберниа црпи нафту са дубине од 3720 метара. Инжењеринг анализе су потврдиле да платформа за бушење мора бити сигурно постављена. Хиберниа седи на дну океана на око 80 м дубине и са својим врхом се протеже око 50 м изнад воде. Платформа делује као мало бетонско-челично острво. Стална посада се састоји од 280 људи који проводе 3 недеље на платформи и три недеље на копну. До платформе и од ње они лете хеликоптером.

 






ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"