ЗАШТО РАМБО НЕМА МАНЕ?

 

Којој је од њих две те вечери у Телемаховој кући уопште пало на памет да на лаптопу одгледају филм „Троја“? Можда је крива Весна јер је пре неки дан, у Кјоњију, срела Хектора па је хтела да га поново види и на филму? Можда Ирина, јер је хтела аргументе за критику сценарија и непоклапања са Хомеровим спевом? 

 

-          Немој много да очекујеш – рече Весна док је на сто испред њих две стављала алву прошарану чоколадом. – Чим знаш да је за буџет овог филма утрошено око 200 милиона долара, јасно ти је да је он морао да испуни постављене захтеве!

-          Итекако – одговори Ирина – да забави масе, привуче их у биоскопе и заради паре! Али, да ли је стварно толико лош, нисам имала времена да га погледам?

-          Хаха, како лош? Па јер испунио све захтеве које је Холивуд поставио! – рече Весна и обе почеше да се смеју. 

             

Филм Троја. Или како Холивуд приказује епопеју која је променила поредак Старог света, макар и митолошки?

 

- У тумачењу мита зјапе рупе – било је прво што је Ирина приметила. - Једно од најлепших места у спеву је када старци описују Јеленину лепоту са закључком да им је сасвим разумљиво што се и рат повео ради тога. У филму пак, Пријам о томе каже: „чуо сам многе трачеве о твојој лепоти“.

- Какве глупости изваљују главни ликови! – рече Весна и опет се обе насмејаше. – Треба да се забављамо, а не да се нервирамо.

 

Филм Троја. Или како Холивуд приказује епопеју која је променила поредак Старог света, макар и митолошки?

 

-          Филм погрешно обрађује мит. А мит је изграђен на присуству богова и људи – рече Ирина. – Богови су у епу равноправни актери са људима.

-          Ти си оптимиста! Нисам ни очекивала да ће увести ликове богова, то би био превелики залогај. Видиш да су се усредсредили на приказе битке. А можда оваквим филмовима покушавају да у Америци пробуде ратнички дух, с обзиром на то да су последње ратове водили на даљину и притиском на дугме! – рече Весна што поново изазва смех.

 

Филм Троја. Или како Холивуд приказује епопеју која је променила поредак Старог света, макар и митолошки?

 

-          Ако ћемо искрено – рече Весна – моја највећа замерка је што су Хектора, који је архетип мушког принципа, неустрашивог заштитника државе и породице свели на калифорнијског препланулог дасу. Замисли да је Ерик Бана имао одговарајући сценарио – како би могао да буде маестралан!

-          Можда сценаристи нису ни прочитали оригинал – изрази сумњу Ирина.  

-          Више ми се чини да нису добацили до суштине, зашто би га иначе оваквим приказали? Уосталом, Холивуд има свој архетип мушког принципа, а то је Рамбо. Зашто њега никада нису приказали са маном? Зашто Рамбо нема мане?! – рече Весна и поново обе почеше да се смеју.

 

Филм Троја. Или како Холивуд приказује епопеју која је променила поредак Старог света, макар и митолошки?

 

-          Нећу да тражим длаку у јајету, али, замисли, Агамемнон, који је годинама планирао освајање Троје како би имао потпуну власт у Егејском мору, на крају у филму гине, иако га је заправо убила његова жена када се вратио кући – рече Ирина резигнирано.

-          Женски ликови су потпуно маргинализовани. Хекуба, на пример, мајка Хектора и Париса која је у „Илијади“ значајан лик, готово је неприметна у филму. Јелена кроз сцене лепрша као сенка, а Брисеида осим што служи да се Ахил забави у паузи ратовања, у филму добија главну улогу.

-          Питам се, да ли је неко у Холивуду одиста читао Хомера?

-           Мора да су га прочитали! Па сва имена код Хомера и у филму „Троја“ су иста! – рече Весна и овај закључак изазва нови напад смеха.

 

Филм Троја. Или како Холивуд приказује епопеју која је променила поредак Старог света, макар и митолошки?

 

-          Дакле, још једна холивудска сликовница – рече Ирина. - Ред згодних мушкараца и жена, два реда акције и патетичан крај.

-          У потпуности се слажем. Ипак – рече Весна - није све тако црно. Признај да је најбоља сцена голе позадине Бреда Пита.

 

Две другарице се насмејаше и премоташе филм на сцену у којој је у главној улози била гола позадина Бреда Пита, у улози Ахила, у холивудском блокбастеру „Троја“, за чије снимање је утрошено 200 милиона долара. Најбоља сцена у филму.

 

 В.П.

 

ЗАБОРАВЉЕНА ОДИСЕЈА НИКОСА КАЗАНЦАКИСА

 

            Зашто смо заборавили „Одисеју“ Никоса Казанцакиса? Да ли зато што нам је дуга? Читава 33.333 стиха! И то у јамбском седамнаестерцу! А ми једва да смо икад прочитали иједан стих! Желимо само кратке форме, одломке што простије саопштене. Састављене тако да вулгарну знатижељу бŷде и преносе смисао понављајући, тривијалан и пролазан?

            Или зато што уопште не читамо, већ само зуримо у слике? Не бисмо знали ни за његовог „Грка Зорбу“ да није у покретне слике смештен. Не размишља се о смислу, него су у памћење урезани одрази само виђеног. Труда нема да се у њима нађе значење неко. То није лако, док ми хоћемо лако, а мислити је тешко, тешко...

            Ако ништа друго, поштујмо слова Казанцакиса самог да у „Одисеји“пронашли су изрек сва творачка страст, светлостихна душа и спајајући дух његов. Писац живеће ако његова „Одисеја“буде посејана у плодним душама нашим! Макар чујмо за тренутак слова стихотворца овог и отворимо његову „Одисеју“, можда ће нас већ први стих наговорити на читање? А можда чак и прва реч, први слог и прво слово? Не бојмо се дужине и тежине, а открића и новине нек подстичу нас само!

            Зар већ чудесно није што се Казанцакис усуђује да спев тако дрско именује? Зар „Одисеја“ повлашћено име није? Нама је, међутим, доста одисеја, путовања дугих, што сигурна нису, а променљиве среће јесу. Ко жуди да открије и доживи то нешто ново, када му душа жуди за познатим и старим? Научити и не треба ништа, та досадно то је.

            Читатељство драго, публико наша, критичари драги, почујмо коју реч о Казанцакисовој „Одисеји“. Она се на Хомерову ослања, али њу не подражава и не тумачи. Нова „Одисеја“наставак је старе, али ни Одисеј, ни путешествије његово више исти нису. Нови Одисеј не путује из нужде, него из сласне жеље да испитује. Он је интелектуални ловац без ловине икакве, слободу од тварног, скученог, везаности за свет он тражи.

            У Египат одлази он и тамо полис по обрасцу Платонове државе гради; он пропада, како и не би? А шта сте и очекивали друго? Платонова мислима саздана држава од својих искварених грађана распада се, а Одисејеву од стихова сачињену погађа заглушујући потрес што земљу помера. Да човек ломљив, расточив и у тело сабијен није, држава идеална ту би била. Али човек управо то је, раздвајати и рушити уме; стога је добар полис лепа замисао и ништа друго.

             Доживевши пропаст творевине своје, Одисеј не стаје, гневан и осујећен, него истраживање наставља афричком пустињом бескрајном, где као аскета живеше сâм, искушавајући себе. И унутрашњошћу властитом путешествовао је кроз време.

            И то напусти, јер Одисеј није монах, мистик, окренут себи. Привлаче њега јарке, гласне и за интелект заплетене ствари. О себи сазнање му каже да не зна он готово ништа у односу на Бога. Упознаће Одисеј и Буду и Исуса Христа, и до југа Африке ће стићи.

            Вратити се на Итаку неће, јер Итаке нема. Ни повратка у нешто своје, ни те митске тачке, што сигурност нам враћа, смирује нас и воли. Тог почетка што крај наш ће постати. Тог митског места што историју допушта. Тог детињства човечанства што нам у темељу стоји? Тог маленог места, што у времену бесконачно јесте. Тог места што мењати се неће. Те утехе за Одисеја нема више. Он умреће на јужном полу погођен сантом леда, коју отопиће Сунце. А из смрти, гнусне и зјапеће, проклијаће лептири разнобојни. Нова Одисеја досегла је и Одисејев крај.

           

- Ко сте ви да нешто заборавите – помисли можда Одисеј нов и песник што опева њега - аристократски се гнушам вас, што читати не умете, а што и када читате, ништа не схватате, а и када схватате, не можете да повежете са тананим склопом смисла тог. Искуства, памети и чувства за дивна прикљученија немате.

- За нас пишеш песниче – одговори читатељство. - Чекај нас само, тек долази време твоје. Грозничаво трагамо и ми за оним што се сазнати не може. Поћи ћемо да искусимо бучно и бесно море, што громадним валовима смождити свакога може, да нову идеалну државу осмислимо, људе другојачије упознамо, од мудрих научимо, истражимо и земљу и подземље. И, нећемо заборавити подуке Одисеја твог! Читаћемо о њему, а схватићемо јамачно другојачије од тебе, јер томе си нас научио ти. Заборавити нећемо ни Одисејеву Итаку остављену. Одисејев крај нек буде нови почетак наш!

 

 И.Д.

 

 

ИТАЧКИ ГЛАМУР

 

На Итаки су а ипак, и Итака је део глобалног света. Деца носе најк патике а у кућама и кафићима висе окачене велике плазме. Са великих плазми вришти колорни гламур великог света. Шта је гламур уопште? Добро питање које изискује добар одговор. Ето, наша Тијана, на пример, хиљаду километара северније, синоћ је у Београду, бесомучно обилазила све сплавове јер су јој рекли да се он тамо налази. Али, шта данас Ирину и Весну брига за Тијану, неће се ваљда њомe бавити на Итаки!

Улица изнад Археолошког музеја у Ватију. Са леве њене стране пењу се уске уличице у низу камених степеника. Када по тим белим степеницама две пријатељице буду расуле мараму са Винчанским писмом, биће то итачки гламур.

Са друге стране улице, преко пута цркве је дугачки камени зид и на њему капија. Кроз прорезе на капији од кованог гвожђа указао се огроман врт са стаблима наранџе. То је итачки гламур.

Када су се попеле сасвим на врх те улице, тамо више није било кућа и улица се претварала у пут. Са пута се доле назирало море, а свуда уоколо ширио се мирис мајчине душице. То је итачки гламур.

Готово да више није било трагова цивилизације а све је било тако питомо. То је итачки гламур.

Док су тако ишле, све време су гласно читале Кавафија. Било је то гламурозно, итачки.

В.П.

Књигу можете купити кликом на линк или слику

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: