детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЗЕМЉА ПЛАЧЕ, НЕБЕСА ПЕВАЈУ!

 

Ова поноћ свјетлија је од јутра/ сјај вјечне тајне собом открива/

оним што се у мени збива;/ овдје сам,/ нигде нијесам,/ у свему сам/

с Богом сам,/ у искону сам,/ прах сам,/ вјечност сам/ трен сам...

Митрополит Амфилохије

Поезија као говор душе којим се на узвишен начин могу исказати емоције постала је уместо суза риданица место сусретања, омилија са митрополитом Амфилохијем, пријатељског молитвеног разговора са њим, последњи земаљски поздрав и испраћај Ђеду, човеку који је за живота око себе створио ореол светлости чувајући под својим крилима народе и људе, веру, љубав и наду, дарујући њима све који би му пришли.

Књига сабраних песама Омилије са Амфилохијем коју су приредили Илија Шаула, Миодраг Јакшић и Милан Марковић представља место сабрања за глас народа који пева у славу упокојеног и вољеног пастира Амфилохија, световног имена Ристо Радовић, који као да већ на дан свог рођења, на Божић 1938. године, по промисли Божијој бејаше предодређен да постане јагње, а потом и пастир свога народа под титулом архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски, зетско-брдски и скендеријски и егзарх свештеног трона пећког. Његови родитељи Ћиро и Милева, у Барама Радовића у Доњој Морачи свили су своје богоугодно гнездо из којег ће њихов син, красна птица Ристо кренути пут духовности и вере. Завршио је Богословију Светог Саве у Београду, а потом дипломирао на Богословском факултету СПЦ у Београду. Уз теолошке науке студирао је и класичну филологију. Постдипломске студије наставио је у Берну, Риму и Атини где је и докторирао на тези о Светом Григорију Палами. Замонашио се 1967. године у Грчкој, а 21. јула 1968. постао је јеромонах. Био је декан Богословског факултета у Београду. У време многострадалних ратних година српског народа, по доласку на Цетиње устоличен је за митрополита. Волео је писану реч и богогоугодно многословје, узвишеност израза па самим тим и поезију, као што су поезију волели и њоме се приближавали Богу и Свети Владика Николај и Јустин Поповић, учитељ митрополитов. Како је својим стиховима записао: „То зов чистоте/ пише своја слова/ по бјелини/ унутарњег нам/ боготкања“, боготкањем описујући лепоту рађања тајне промисли Творца у ономе ко се изражава поезијом. Објавио је збирку песама У јагњету је спас 1996. певајући у славу Богу, али и у славу мучеништва и подвижништва многострадалних. Божанска тишину коју је као богослов и беседник преносио своме стаду, дала је своје надахнуће његовој личној поезији чије је живототворно присуство слутио и живео кроз лична и унутрашња искушења оних којих су прилазили цркви.

Књига поетских омилија са митрополитом Амфилохијем прожета је религијским осећањем обичног човека стасалог на библијским учењима о животу који су темељ православне хришћанске вере. Најбоље објашњење које бисмо могли дати за настанак овакве поезије и то у неколико дана након смрти митрополита, тиче се односа свести човека према плачу и радости. Човек је пронашао поезију као помиритеља између свог световног и духовног бића, јер смрт у црквеним оквирима није разлог за тугу већ је радост рађања у царству небеском. У световном животу, смрт је симбол туге. Узвишени начин којим се може пребродити овај контраст постаје песма. И то у највећем броју случајева песма написана народним стихом као мелодијом која наш народ повезује са небесима. Читајући ову поезију стичемо утисак да она саму себе ствара, као да су песници рука и перо којим Господ исписује своју песму и радост што ће у своја недра примити великог митрополита, богоугодника и јагње своје, нашег Ђеда Амфилохија. Потреба за додиром небеса или израз небеса кроз глас народа, управо је то егзистенцијални кључ ове поезије.

Подсетимо се само колико је поезија извор богословља: више од једне трећине текста Старог завета иде на поезију и то велики део Књиге о Јову, Псалми Давидови, Соломонова Песма над песмама; Јеванђеље је исказано у стиховима, Деспот Стефан Лазаревић оставио је Слово љубве да вечно горимо у њему. Богослужбено песништво, настајало од првих столећа хришћанства, преко служби новопросијалим светитељима цркве све до данас, представља најбољи пример духовног стваралаштва. Овакво песништо изникло из богоугодних корена цркве, узор је по којем треба градити духовну поезију и утицало је на тематско и идејно стваралаштво аутора који су заступљени у овој књизи.

Ово је књига у којој народ, преко свог хора песника, чији се стихови и гласови прожимају, држи своје опело, своју литију митрополиту. Овом књигом народ чини умиљеније Ђеду мирећи у себи земљу која за њим плаче и небеса која њему у славу, прихватајући га у своја недра, певају!

Мср Милица Миленковић

Књига песама и записа Омилије са Амфилохијем у издању Арте Београд и Књижевни ЕСНАФ Београд. Фото: Јанко Вуловић

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: