ЗАВЕШTАЊА СТЕФАНА НЕМАЊЕ

Стефан Немања, Симеон Мироточиви, државни и духовни отац српске нације, оставио је писане трагове свог наслеђа у вези са земљом, крвљу и гробовима, језику и писму, држави и свести, који су важили тада и важе и данас. Нека Немањина завештања су предмет овог текста.

Важно обавештење уз овај прилог: Откада се појавило, „Немањино завештање” је одмах постало хит. Посебно је постало популарно у круговима књижевника, наставника и професора српског језика и књижевности. „Немањино завештање” се рецитовало на многим приредбама и свечаностима. Али често се најављивало без спомињања имена аутора, тако су многи стекли утисак да је реч о изворном делу Стефана Немање. Томе су допринели и издавачи који су га понекад публиковали без навођења имена аутора. Тако је рођен мит о Стефану Немањи као првом српском пуристи. 
Аутор Завештања Стефана Немање је српски књижевник Миле Медић, рођен 1933. године у Книну. Ово му је најпознатије дело. Приређивач прилога за Књижевну радионицу Кордун др Симо Јелача издвоји је само један део Завештања који објављујемо а комплетан рад се може прочитати  ОВДЕ

Свест о земљи

За народ који нема своју земљу, Стефан Немања каже да је то кажњена нација. А за стране освајаче, који су се попут хорди кретали земљом, или се још увек крећу, каже се да нису народ. Они постају народ тек кад се зауставе и заузму поља и шуме, реке и језера, мора и обале. Стефан Немања каже да су се такве хорде рађале на једном крају света, а умирале на другом, никада нису пиле воду са истог извора, никада нису преноћиле тамо где су провеле дан и никада нису зиму провеле тамо где су летовале. Од земаља које су освојили, њихови су били само путеви. Они постају народ тек када почну да се рађају и умиру на истој земљи и када почну да сеју и саде на истој земљи, а затим да жању. Током своје историје, Срби су, нажалост, упознали многе освајаче, а опет су увек били своји на своме.

Према Стефану Немањићу, земља припада ономе ко у њој остави семе. Земља се не може одузети и понети са собом, ко жели да буде његова, мора на њој остати и живети на њој. Нације које дођу у земљу да је опљачкају, униште и спале нису њени господари.

А Срба има по целом свету, а ми се разливамо и течемо у свим правцима. Постоји опасност да се временом не стопимо у друге народе. А ако се као вода излијемо у туђе реке, нестаћемо, као да никада нисмо ни постојали. Немања нам је рекао да се никада не одвајамо од своје земље или да одвајамо земљу од нас. Молио нас је да окупимо све српске земље и да окупимо све у Србији. И да земљу не цепамо ни себи ни другима, попут изреке: „Не желимо туђе, не дајемо своје“. За људе се може рећи да су им матична земља, она их рађа и храни. Земља је вечна и треба је заштитити, не само своја поља и планине, своје реке и море, већ свако стопало и сваки камен.

Стефан Немања такође истиче да народ има своју крв која је вечна. У једном народу је хиљадама година стара, текла је жилама наших најстаријих предака. Људи се рађају и нестају, а крв остаје, тече од једне особе до друге, с колена на колено. И како река протиче кроз клисуре и 2 поља, тако и крв тече кроз време и кроз генерације, из века у век. Отуда старо питање, не ко сте и какви сте, већ чија сте крви? Из Немањине беседе не сме се ничија крв проливати, а чувати сопствена, јер наша крв је крв наших предака. Срби морају да заштите српску крв.

Као и наша крв, гробови наших предака чине наш народ. Стефан Немања каже да онај ко не зна за њихове гробове и кости никада не може постати народ. Гробови наших предака су тиха станишта наших покојника, у којима они спавају непробуђеним сном у нашим земљама. Према томе, људи нису само његови живи становници, који ходају земљом, већ и сви они који у њој заувек почивају. А да није било оних под земљом, не би их било ни на земљи. Наша гробља су најсјајнији маркери нашег народа и најјасније границе наше отаџбине. А ако вам нико жив не може рећи докле сеже ваша земља, потражите гробове и кости предака, а мртви ће вам рећи истину.

И као што ливаду не прави једна кошња, тако ни народ не чини једна генерација. Људи попут траве расту у таласима и у борбама за опстанак падају на падинама, али опет расту, још бујнији у новим генерацијама.

Свест о језику и писму

Говорећи о језику и писму, својим синовима Растку-Сави и Стефану Првовенчаном, Стефан Немања их моли да чувају језик као и своју земљу. Упозорио их је да не узимају туђу реч у уста, јер како каже, ако узмете туђу реч, знате да је нисте добили, већ сте се отуђили. Стефан Немања истиче да се земље освајају не само мачевима, већ и језиком. Он даље каже: „Знајте да вас је непријатељ победио онолико колико вам је оставио својих речи“. А народ који изгуби језик престаје да буде народ. Две нације могу живети у хармонији и љубави, а када се њихови језици помешају, боре се међусобно, који год се језик више чује, на крају ће победити, када се чује само један језик, битка је готова нестаје, нестаје један народ. А битка између језика не траје дан - два, нити годину - две, та битка траје чак и вековима. Зато је боље изгубити све битке у ратовима, него изгубити језик, јер после изгубљеног језика више нема људи.

Језик се учи за око годину дана. Толико је довољно да га се одрекне, а треба још да би га заборавио. Кад се човек одрекне свог језика, одриче се и свог народа.

Нација која нема своју књигу и своје писмо не може се назвати нацијом. Изговорена реч траје само један тренутак, а написана траје вечно. Писана реч траје дуже од онога ко ју је написао. Ако напишете реч на камену, дрвету или папиру, наћи ћете је где сте је написали. Тешко је осећати се у мраку и тражити своју прошлост, ако је прошлост уписана остаје заувек. Отуда је писање разговор са вековима.

Писмо језика је чудно семе, а то семе је најбоље зрно сваке нације. Клија на папиру и после хиљаду година, а цвета у реч и причу, у слику и мисао. често се књигом и језиком може постићи оно што се не може постићи плугом и мачем. Људи који немају своје писце, обично немају ни прошлост ни будућност. Ми постајемо народ када пишемо у своје књиге, свој језик и своје писмо. Уписани у књиге наших људи на овом свету, заувек остављамо траг да смо постојали, да смо били и да ћемо бити. И нико не може освојити књигу.

Свест државе и владе

Према Стефану Немањи, људи су старији и издржљивији од државе. Постаоли су пре државе и остају после ње. Једна нација може да живи у неколико држава, а у једној држави може да живи неколико нација. Међутим, намера св. Стефан Немања је биола један народ и једна држава, коју је оставио у наслеђе својим синовима и свим генерацијама после њих. Према Стефану Немањи, Словени су могли бити највеће царство на земљи и највећи народ под небом, да се свако од њихових племена није борило за своју државу, на тај начин су били подељени на мале народе, па и мање државе. А мала држава на свету исто је што и мала риба у великом мору, велика риба ће је лако прогутати. Слично је било и са Србијом, окруженом Византијом, док ју је један предатор бацио, други ју је одмах зграбио. Немања је ипак успео да створи државу свих Срба, а није створио ни краљевину ни царство. То је оставио својим следбеницима. У доба Немање није свако село могло да сања да постане царство. Чак је и у Немањино време ван државе Србије живело више Срба него што их је било у држави. Стога су Немањини следбеници имали простора да прошире своју државу, што су и учинили. Пре његове смрти, Стефан Немања је могао да саопшти најсрећнију вест својим синовима и своме народу - „Србија се рађа“.

А из свог животног искуства Немања је знао да је у Србији боље бити просјак него цар. И док је говорио својим синовима, цар је умро, а други је дошао. Другог убија трећи, а трећег свргава четврти, четвртог пети и тако даље, док постоје царства и цареви. А, просјака нико не гледа, нико се не брине за њега, нико се не хвата за његов престо. Најгоре је када нема цара или царства, краља или краљевине, владара или власти, већ само раскалашени народ. А наш народ је спреман да све прихвати олако, и да исто још лакше сруши. Када су освајачи кретали на Србију, ослањали су се више на српске војсковође него на своје. Освајачи су им лажно обећавали да ће за владара поставити онога који ће им највише помоћи. А српског владара нису препознали ни краљеви, ни цареви, папе или патријарси, нити странци или браћа. Сам Немања је закључио да је српска историја само непрекидно рушење и постављање владара, покушавајући да успостави власт и државу. 

Немања каже да је добио име Немања, што значи онај који нема ништа, а друго име Стефан, што значи онај који носи венац. Ако је тако, а тако је, онда Немањин венац и данас постоји у Србији и била би срећа за све нас да га носе прави Немањини наследници. Све оно што нам је Стефан Немања завештао пре више од осам векова и данас је вредно и ако читаоци пронађу бар неке мисли вредне памћења и преношења на своје младе људе, онда је подсећање на заоставштину Стефана Немање вредело да се понови.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: