ТИ, ОДИСЕЈУ!!!

 

            Ко си ти, Одисеју? Јунак ли си или скривалица, што у рат пође невољно? Онај ли си који Грцима довитљивим изумом омогући победу? Јунак ли си што се враћа кући, којем богови спречавају повратак дому? Љубавник бесмртне нимфе Калипсе или заљубљени муж Пенелопин? Гусар можда, што туђе отима благо? Авантуриста? Луталица? Скитница? Или повратник који чезне за домом? Законити владар Итаке? Или владар без власти, што власт потврдити мора?

            Путниче, што сваки пут ти се мили, или чезнутљиви родољубе? Желиш ли Итаку и Пенелопу само, и твог сина што си га у колевци оставио? Или у прикљученијима, авантурама и доживљајима страхотним уживаш? Што су тежи, то је твој дух бодрији. Можда си се у њима само худом срећом задесио и мудрујући, довитљивче, налазиш увек право решење?

            Или си само добар приповедач? Можда све то, о чему Феачанима збориш, само је дело твоје маште и искусног повезивања уверљивих речи? Или си доиста „патник божански“, који своје патње некоме казати мораш. А када то чиниш и када додајеш нешто приче ради, замерити ти се не сме. Јер шта бисмо ми знали о невољама људским да нема, тебе, Одисеја, да нас о њима поучиш. Приповедач је лажљивац, који ипак „истини сличне“ испреда приче.

            Просјак ли си? Или краљ? То се не мора искључивати, јер довитљиви просјак може постати краљ, а глупи краљ може бити доведен до просјачког штапа, када му сви други ослонци ишчезну.

            Убијати и стрелом руковати умеш, али то није твој циљ. Ти ниси само јунак, јер је теби јунаштво тек средство. Теби је циљ да повратиш своје, да искушаш Пенелогу, воли ли те још? Одисеју драги, ниси свакоме драг, али свако штовати те мора. Зато што си победник? Или зато што ни пред једном препреком не стајеш?

            Зашто само ти и пси видите богињу Атину, а не и остали? Пси инстинкт имају што их склања од сваке грешке, а ти „умозритељно“ знање, очи ума имаш који богове види.

            „Патниче божански“ или срећниче људски! Како нешто што је божанско патити уопште може? Из патњи учиш, довитљивче, и то твоје патње чини божанским. Увек ти се посрећи, теби, развлашћеном краљу Итаке, што си чак и Хад морао пропутовати.

            Радозналче живог духа, намењено ти је да прођеш кроз незамисливе страхоте живота, богове провоцираш, премда те, да будемо искрени, Атина увек штити, јер јој наличиш понајвише. И да прођеш кроз хадске одаје и видиш сенке умрлих јунака и да сазнаш које су судбине других повратника, твојих другова у борби.

            Свега си лишен! За све борити се мораш. Па и за рођени дом! Само памети имаш напретек, „умном снагом и памећу бистром“ надмашио си све људе, осим своје жене Пенелопе, која у свему једнака је теби.

            И за крај, да кажемо и ово: Одисеју ти си поглавито онај који је победио своје име. Етимологија твога имена каже да ти си „онај који се срди“.[1] Снажну срџбу, додуше, понекад осећаш, понајвише вративши се у Итаку. Али, Ти пре свега јеси то да собом владати умеш. Ниси ти без срџбе, али се обуздати знаш. Не допушташ да ишта помути ти памет. Ти, Одисеју, поништио си и значење што ти је именом предодређено, да будеш гневан јунак. Над предодређењем, судбином и јуначким манама овај човек влада, те постаде претеча врлине, новог јелинског доба, по којој су Јелини најпрепознатљивији. Одисеју, лучоноша си ти мудрости!

            А сада, Одисеју, на пут по твоме краљевству крећемо, бодри. Отвори нам врата, то једино тражимо од тебе. Јер у причу нашу ћеш ући!

 И.Д.

А ГДЕ ЈЕ ОДИСЕЈЕВ ДВОР?

 

У мору разнородних, необичних хипотеза у вези са Хомером, његовимспевовима и локалитетима на којима се одвијају радње песникових епова, појавило се и мишљење да ХомероваИтака није исто што и модерна Итака, кроз које су те јесени путовале Весна и Ирина.Неки наводе да је Одисејева Итака Кефалонија, други да је Лефкада. Овде ће се изнети разлози зашто те хипотезе по свој прилици нису тачне.Најпре, на острву Итаки дуго се гајио култ Одисеја, о чему говоре и пронађени новчићиса његовом главом из 4. и 3. века пре Христа, док се на другим местима тајкулт није гајио.

Потом, у пећини Лизос пронађени су угравирани натписи: „ΕΥΧΗΝ ΟΔΥΣΣΕΙ”, штозначи „завет Одисеју“. Све то упућује да је Одисеј постојао, и то не само у миту, него и уисторији, не само као симбол довитљивог Грка, који се увек снађе, него и као историјскаличност и владар Итаке.Потом, познати грчки историчар, географ и филозоф Страбон навео је добре разлоге да је Хомерова Итака идентична са острвомкоје тако називамо, тумачећи вишезначне Хомерове стихове о Итаки. Тамо се каже да острво „ниско лежи“, што према Страбону значи да је најближа копну, а то је тачно када сепореди са Кефалонијом и Закинтосом, док даљину, коју Хомер приписује Итаки, Страбон не интерпретира као да јеона најзападније, већ најсеверније острво у поређењу са суседним острвима. У прилогњеговој хипотези говоре и два археолошка налазишта. Ту искрсава нови проблем, а то је:на којем се од ова два места налазила главна Одисејева палата?

На превлаци између јужног и северног дела острва налази се Алалкомена,археолошко налазиште, које је познато под именом „Одисејева тврђава“. На самом улазу у Алалкомену налази се малена црква посвећена Светом Ђорђу. Место је пусто, сем неколико коза које тускакућу, што није необично, јер у јесен овде и нема путника. Алалкомена се налази науској превлаци која спаја јужни и северни део острва. Већ у самом подножјуАлалкомене, а посебно на њеном врху, види се море са обе стране. Овде се одличноможе контролисати ко долази, а ко одлази са Итаке, те зато представља савршеноместо за скривање и посматрање других. Неко ко ово место контролише или њимевлада неће бити примећен у посматрању, премда мотри и види, а да сам не мора битивиђен. Поред натписа „Алалкомена“ налази се и табла са кратким описом места, као ифотографије пре и после ископавања, што нас већ на први поглед уверава да су ту пронађени остаци неког повећег утврђења.

Један путељак води према врху брда. Свуда се види нанизано камење, што суостаци зидова тврђаве или неког станишта или неког верског објекта. О којој је врстиобјекта реч, тешко је донети поуздан закључак, јер углавном нема некогпосебног знака распознавања; од тога одударају зидине са отвором којипредставља врата. Стаза што води према врху брда стрма је, а из земље избија камење. Са самог врха види се огроман, сав нераван и избразданпипак или прст Итаке, зелене боје у рано јутро, поготову када га огреје сунце.На том врху је и стуб, који није пронађен ту, већ је постављен много касније, али сесавршено уклапа у овај простор. На тој висини човек се осећа као да је овладао целимострвом и морем што га окружује, које делује бескрајно, јер се на хоризонту не видиниједно друго копно.

Када се човек сасвим спусти у подножје брда, а место се погледа јошједном, стиче се увид у то колико је оно заправо велико и разуђено. Сем овихрушевина, остао је и онај слој времена, присутан у свим временима.

Други могући „кандидат“ за Одисејев двор је налазиште познато под називом„Хомерова школа“. До њега се долази преко Ставроса,типичног грчког планинског места, складно распоређених улица и кућа грађених од камена. У центру Ставроса налазе се лепа повећа црква и Одисејева биста, испод које јепоменути натпис на грчком: „завет Одисеју“, речи које су постале заштитни знак Итаке.Градић има и солидан археолошки музеј, а представља центар северног дела острва, јерсе сви путеви укрштају управо у Ставросу.

„Хомерова школа“, или Агиос Атанасиос (Свети Атанасије, како се место зове), јесте налазиште на којем се, према мишљењу већине археолога, управоналазио Одисејев двор. Оно је на северу Итаке, близу сеоцета Егзони. Ту суископавања започета још почетком двадесетог века, а деведесетих година тим врснихархеолога са Универзитета из Јањине, под руководством професора ТанасијаПападопулоса, започео је опсежно ископавање. Као резултат тог великог подухватаутврђене су многе чињенице о којима се раније могло само спекулисати.

У поређењу са Алалкоменом, овде је откривено далеко више остатака грађевина идругих артефаката: ту су остаци зидина зграда, подних површина, на једном је врло добро очувано и степениште. Ископана је и гробница са лобањама бикова,који су, највероватније, током неког религиозног обреда приношени као жртве.Утврђено је и да једна гробница потиче из праисторије. Најзначајнији проналазак јеподземна тиктифонтана, за коју је немачки професор Јост Кнауст утврдио да потиче из13. века п. н. е., а то значи да потиче из микенског периода. Дакле,у „Хомеровој школи“ откривени су и артефакти који датирају из периода пре и послеТројанског рата, када је Итаком владао Одисеј. Најпосле, ископан је и део киклопскогзида, што ће рећи примитивно саграђеног објекта – управо карактеристичног за овуепоху – од масивног камења различитих облика и величина. У „Хомеровој школи“пронађени су и објекти из каснијих раздобља грчке историје, на основу чега језакључено да је ово место било насељено све до римских освајања.

У средишту овог археолошког налазишта постављена је макета, претпостављена реконструкција тога какоби могао да изгледа Одисејев двор, чиме се посетиоцима овог места још више сугеришеда се он налазио управо ту, на северу Итаке. Нарочито убедљив доказ су артефактииз времена када је, према Хомеру, Итаком владао Одисеј, док у Алалкомени не постојепредмети из тог периода, већ су каснијег датума.Данас је опште прихваћен закључак да је она изграђена у класичном периоду. У њој су пак нађени новчићи са Одисејевим ликом, као што јевећ споменуто, а то значи да је Одисеј као херој слављен током дуге историје овог острва. Налазишта на малој Итаки указују на његову временитост, на ожиљке што суљуди, њихове грађевине и догађаји оставили на њој. И ово кршевито острво,необичног облика, шкрте, неплодне земље, богато је причама и знаменитим људима.За њиме је жудео Одисеј, јер му је то била отаџбина. За њим жудимо и сви ми којиверујемо да се велика и чудесна људска дела не могу заборавити и да ће трајати итако што нас наговарају на нове приче и открића.

 

 И.Д.

ФРИКЕС,УСАМЉЕНОСТ

 

На крајњем северу острва налази се место Фрикес, које се састојиод десетак кућа и лепе, уређене, за тако мало место повеће луке. Куће су беле са зеленим или плавим дрвеним прозорима, камене, на два спрата, хармонично распоређене.А на обали луке је усидрено више бродова, различитих величина, премда ниједан није нáпадан ни гломазан. Сви се они љуљају у зеленим водама Фрикеса.

 

- Ово је место за нас. Дошле бисмо свака са својим лаптопом. Писале бисмо цело лето, и пливале бисмо – усхићено рече Ирина.

- Заборављаш да ово место није лети тако пусто – узврати Весна.

- Да, лето. Како би било чаробно бити на неком усамљеном месту лети? – помислише обе.

 

Из једног брода искочи старији човек,  складно извајаног лица и коврџаве косе која је одбила да поседи. Подигао је поглед и угледао Весну и Ирину.

 

- Па ви причате српски? Зашто сте досле? Није    лето.

- Добро говорите српски. Ми долазимо каднико не долази – узврати Весна.

Сви су се насмејали тако слатко, како само могу незнанци у напуштеном месту. Упознали су се. Грк се зове Арис (што је име и бога рата). Овај је Арис смирен и гостољубив. Понео је све рибе што их је уловио тога дана. Позвао их је код себе на ручак. Да ли их је позвао зато што воли госте, или зато што му је дојадило да буде сâм, или зато што не воли да руча сâм? Или због свега тога заједно?!

Арис је радио полако, без журбе, као да је имао све време овог света на располагању. Храмао је једва приметно. Његова кућа је пространа и стара. Зидови пожутели. На њима сат, који је стао једног дана у шест часова по подне. Породичне фотографије. Иконе, потамнеле од кандила које се често палило. На њима Богородица са Христом, Свети Никола, заштитник путника, морепловаца и рибара. Ушавши у кућу, као да су се све троје преместили у неко друго време, када су људи са фотографија били живи и када је кућа била пуна смеха, а укућани се радовали животу.

 

- Другачије је било некад. Било нас је много. Остао сам ја сâм.

- Арисе, па дивно је бити сâм. Толико сам срећна када могу да будем сама, да ме сви оставе на миру и забораве – рече Ирина, а можда и Весна.

- Ту си у праву. Једва чекам да сви моји рођаци оду и да радим оно што уобичајено чиним: ловим рибу, препродајем и читам. Најрадије Гогоља, јер уме да изобличава стварност да би је приказао у правом светлу. Питате се како српски знам – па је Арис прешао на енглески, допуњавајући своју причу каткад грчким каткад српским речима. Говорио је весело, свака наредна реч као да је прекидала претходну, а поготову када би испио узо на екс. Могао сам да постанем српски зет, сломила ми је срце једна Српкиња.

- Стварно? – упитале су обе.

- Снуждиле сте се нешто. Не завршавају се све приче срећно. Преболео сам је. Сваки човек је пролазник у животу другог човека.

- Можда смо љубопитљиве, опростите на томе. Да ли сте се после тога утешили? Оженили? – упитала га је Весна.

- Да, оженио сам се мајком пошто сам убиооца– рекао је Арис озбиљним гласом.

- Да, баш као што Едип убија Лаја и женисеЈокастом! Не шалите се с нама. То причајте неком глупом туристикада га видите– одвратила му је Весна.

- Добили сте одговор који сте заслужиле грохотом се насмејао Арис и наставио:- Да вам задовољим радозналост, нисам живео на Итаки. Радио сам на градилишту у Атини и пао сам са скеле, зато сам овако бангав и шепав.Родитељи су се бринули о мени, а ја о њима, и тако ми пролете живот као трен. Ту је увек ракија или узо да ми помогну.

-  И онда сте постали мизантроп. Затворилисте се у језиви Фрикес и себе искључилииз живота – безобразно му је одвратила Ирина.

- Баш сам то урадио и добро је што сам то урадио. Све што ми је потребно, овде имам, а потребе су ми мале – задовољно је говорио, желећи да их провоцира.

- Можда сте побегли од света и нових разочарења – рекла је Весна.

- Зашто мислите да сви људи хоће исто? – упита Арис и настави: -  Ствар је проста. Кренеш да водиш један живот или он понекад води тебе. И тако прође дан, година, онда следећа, па следећа... и тако прођеживот.Доста мрачних исповести! Хоћу да вампокажем нешто.

 

            То је била статуа бога Пана вероватно из римског периода. Док су другарице помно разледале статуу, Арис се сети како је једном спаковао кофер с намером да оде са острва и види тај свет, прекоокеански. А, баш тог дана обећао је брату да ће му помоћи у радњи и оцу да ће поправити мотор на броду, па и препродавцима да ће им донети свеже јастоге. Дуго је откуцавало шест часова, а он није отишао.         

                 

- Видите вас две интелектуалке шта се све може наћи на Итаки. Само удариш ашовом, а нешто искочи напоље...

 

Вратиле су се Арисовој кући да узму торбе и неизбежне цигаре. Ирина је на крају комоде угледала малу, искрзану и избледелу слику плавокосе девојке.

---

[1]Одисеју је име дао Аутолик, његов деда с мајчине стране, који је живео „срдећи (ὀδυσσάμενος) се на многе жене и људи“. Реч „ὀδυσσάμενος“ је прво лице партиципа аориста глагола„ὀδύσσομαι“. Уп. Од. 19.408.

И.Д.

Књигу можете купити кликом на овај текст или слику

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: