детаљ слике: КРК Арт

 

КАПИ БИСЕРНЕ ПОЕЗИЈЕ

(Зорица Бабурски, Капи модрине, УПС, Глушци, 2020)

Мср Милица Миленковић

 

Ишчитавајући биографију Зорице Бабурски увиђамо да је она од оних песникиња којима свих ових година објављивање није било приоритет, као да је и сама осећала да моћ и лепота њеног стиха, у само њеним свескама и рукописима, нетакнути, значе и зраче тајне њеног срца. Свако ко је прочитао Капи модрине, схватио је колико је песникиња Бабурски, условно речено, била неправедна према читаоцима, за које већ данас верујемо да њено дело прате у све већем броју.

Капи модрине су одабрана синтагма која на најбољи могући начин заокружује целу књигу песама пред нама, иницирајући и призивајући мотив капи, било да се буквално или пак метафорички односи на кап кише, кап боје или сузу и плач. Разбокорена у изразу, стилу, темама и идејама, ова збирка песама показује скромност и скрушеност лирског ја пред Богом, Творцем свега на свету, али и пред неумитним судбинским „црним данима“ које човек не може избећи. Тај контраст који се срећно сусреће у овој књизи, право је бисерно богатство које управо тако читаоци и откривају – као да отварају шкољку пронађену у бесконачном мору књижевности.

Исписан у првом лицу, наслов првог циклуса књиге „Руке ширим“ (Песме бола и наде), позивају читаоца да и он рашири и подигне своје руке ка Богу, у молитвеном жару, тражећи милост и самилост за људски род. Песникиња позива:

Господу једином се молимо

и љубимо ближњег свога,

окитимо се Тројством светим:

у миру живимо с вером у Бога.

(„Бог“)

 

Понизи се овде да се тамо узнесеш

плаћај овде да се тамо утешиш

од Бога пуног милине и сјаја

измоли мало опроштаја.

(„Вера“)

 

Ово је време у коме је „вера сасвим разапета на крст“, у људима „пакао тиња“, владају ноћне тмине, а једини спас је преображај, целивање Христових хаљина, „да се рђе претворе у сафир плави/ и брдо људске нечистоте у бездану нестане“. Боја која доминира првим циклусом збирке је црна, боја таме и ноћи. Овде су црне руке пружене ка тамном небу, црн је свет, нестаје се у црном кругу пролазности; прелива се „Црна песма“ у „Црне дане“, све до црне земље, изгубљеног завичаја и гробова предака. Доминантни мотиви смрти и слутње нечега после смрти, упућују на то да је песникиња Бабурски посегла за песничком традицијом у пуном смислу те речи, да се окренула Пандуровићу, Дису и Ракићу, у дубок песимизам епоха, али га је и надрасла својим лирским бићем и вером у Бога.

Још једно песничко име које је очигледни узор нашој песникињи јесте и Варлам Шаламов, „паћеник и песник“ којем је посветила стихове другог циклуса своје збирке отварајући пределе Сибира и прогонства, певајући о животу песника коме „одузеше част и поштење/ а оставише премор, мраз и глад/ нудећи му бескрајно понижење/ газећи цвет младости, душом просут јад“. По овој песничкој биографији Варлама Шаламова коју је песникиња исписала изузетним емоцијама, пада црни снег у затворским белим ноћима. Након ишчитавања ових песама верујемо да ће свако пожелети да упозна и дело Варлама Шаламова, јер је Бабурски савршено приказала једну животну драму кроз спољашње амбијенте сликајући унутрашњи свет овог руског песника и заоточеника.

У трећем циклусу враћамо се „унутрашњим ломовима“, „Модринама“, како је и насловљен овај део збирке, са црне боје прелази се на модру: „Модра река“, „Модро небо“, „Модри сутон“, „Модра ноћ“, „Модра зора“, „Модри вео“ - неколико се песама тек налази у овом циклусу, али њихови наслови заједно садрже реч „модро“, а онда и именицу на коју се овај придев односи: река, небо, сутон, ноћ, зора и вео. Амбијент модрине, тако бисмо најбоље могли описати овај део збирке, заправо је амбијент хтонских простора, места где над водом лута душа пуна сете, а смрт се приближава кроз небо, кроз прве зоре и сутоне. Све је у боји која није само модра, већ је и неутрална боја између светла и таме, боја која уздиже душу, а умртвљује тело. И у овим песмама, као и у првом циклусу, јауци, бол, сета и туга, пробијају душу читалаца остављајући утисак песимистичног поимања света кроз варирање мотива наших модерниса, али и песника хипнизма Рада Драинца:

 

Дао бих све, али ништа немам –

злом и црном свету без милости

у глади бескрајној, рукама празним

нестајем у црном кругу пролазности

(„Црна песма“/ „Модро небо“)

 

Хладноћа коју смо највише осетили у другом циклусу књиге, која је избијала из сибирских затвора и осаме несрећног песника који је страдао за своје идеале, у четвртом се поново јавља као мотив „С хладних висина“, у песмама чађавих сећања. Између црне и модре боје, овде се боја чађи, испрљаности, јавља као доминантна. У овом делу књиге слуте се тврде речи са висине које могу да заболе, утихнула снага, сузе и порази. Песникиња нас води на кућни праг, „Мртвом дому“ чијим ће вратима затворити и своју књигу:

 

Слушам ветар урличе, о прозор бије

тихо урањам у сопствену тмину

руке су ми голе, а уста нема

мокре ноћи моје – о мртви мој доме.

 

Ноћи су натопљене сузама, болом за прошлим, пролазношћу, страдањем човека. Као да се на почетку 21. века ништа није променило у односу на век раније. Остале су исте патње и иста страдања која нас муче. Песимистично осећање света и живота разлива се у црној, модрој и боји чађи. Сећања и духовни светови сене и осаме, гуше живот и радост. Песникиња Бабурски као да поставља питање: Ако је други човек несрећан, како ја да будем срећан... И не греши у том питању, јер сви ми смо тај други човек који више нема дом, којем је паучина ушла у завичајну кућу и везала у себе све оно што је икада било лепо.

Песникиња Бабурски донела је једну кохерентну, целовиту, до танчина правилно написану збирку песама. Отворила је врата свога срца и идеја и предала своју кућу поезије читаоцима. Над њеним кровом сливају се капи модрих киша, диже се магла са обала реке, мртви и живи дефилују кроз њу... На зидовима ове поетске грађевине, налазе се окачене илустације које су радили Кристина и Стефан Опарушић осећајући у потпуности сваки стих, мотивски и идејно додирујући битне тачке поезије на основу којих су слике настале. Модра боја избија из сваке илустрације, црнило гаврана и јаблана, јауци и сузе, преливају се са зидова ове књиге на њен духовни план.

Збрика песама Капи модрине Зорице Бабурски, као првенац ове песникиње, и више је од првенца. Ово је дуго исписивана поезија која је чекала право време да се обзнани читаоцима. Песникиња је себи поставила тежак задатак, да наредна збирка буде на оваквој висини. Верујемо да нас неће изневерити, јер песникиња Бабурски је женски глас наше поезије који се не боји комункације са традицијом и класичним модернистима. Кроз њихов манир, она даје и доноси нову поезију. У томе су, поред естетских и доживљајних квалитета, основне вредности ове збирке.

 

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: