НЕОХУМАНИЗАМ ИЛИ БУЂЕЊЕ ЧОВЕКА

 (Олгица Цице, Обала, Нова поетика, Београд, 2019)

Мср Милица Миленковић 

 

У литерарном опусу познате књижевнице Олгице Цице, који броји песничке, прозне и књиге за децу, посебно место заузимају романи као једна одређена линија њеног списатељског рада. Након романа Земља Игорова (2001), Мирис човјека (2006), Боје и барут (2012) и Ернестина прича (2017), пети по реду роман Олгице Цице насловљен Обала у знаку је судбине главног женског лика приповести, Милице (Мировић) Златанић, као носиоца космополитског осећања љубави за човека и човечанство. Осмишљен као роман хибрид који са читаоцима комуницира на неколико нивоа, овај слојевити роман испуњава три основна начела литературе: естетску, етичку и сазнајну функцију. Уколико бисмо сецирали хибрид који је пред нама, о Обали можемо говорити као о породичном, друштвеном, социјалном, историјском и љубавном роману. У сваком од ових слојева, ова књига носи дубоку поруку о човеку и положају човека у савременом свету.

Естетски ниво књиге истакнут је богатом, мелодичном реченицом Олгице Цице – чистотом њеног израза, прецизношћу и јасном поруком коју ауторка жели да пренесе читаоцу. Та порука не очитава се из самих реченица већ долази након читаочевог искуства у свету делања ликова и њихових карактера чиме је постигнуто изазивање одређене емоције што је основно начело успешног преноса информације. Естетско је у случају овог романа постигнуто и фрагментираном структуром која је осмишљена линеарним повезивањем приповести књиге различитим приповедачким гласовима који се смењују један за другим. Тако одабрани наратори држе читаоца у неизвесности до краја романа. Ово видимо као битан предуслов да дело уопште егзистира у читаочевој свести поготово када узмемо у обзир комплексност тема којима се овај роман бави. Дакле, Олгица Цице успешно је осмислила структуру, ликове и композицију књиге како би из неколико различитих углова испричала причу о животу једне породице на Балкану или тачније о једној узвишеној жени у чијем лику препознајемо нешто фаустовско, универзално.

Иако у средишту приче као главни лик стоји жена, ово је роман о човековом бићу растргнутом између породице (примарне и секундарне), друштва (улоге у друштву) и општег припадања човечанству. Стога духовни развој Милице Златанић јесте могући (или тачније потребни) развој свести сваког човека на овом свету. То је ниво универзалног који Обалу чини оним што јесте – изузетном књигом чија је порука и те како потребна нашим балканским транзиционим просторима. Отуда етичку функцију овог романа можемо слободно дефинисати његовом личном синтагмом „буђење човека“ чиме неодољиво подсећа на неке од основних религијских постулата: веру, наду и љубав, од којих је, како апостол Павле каже, љубав највећа. Она је покретачка сила, срж и бит главне јунакиње Милице чиме је ауторка постигла чврсту структуру романа – ми видимо да и највећа и најтрагичнија рушења постају ништа пред енергијом љубави. Слободно можемо рећи да је порука о породичној, полној и општој љубави главни мотиватор дешавања у књизи. Љубав је она обала на коју се после бродолома искрцавају ликови овог романа.

Условно узето овај роман можемо поделити на два дела уколико сагледамо оквирну причу. Она на неки начин, визуелно ли замислимо, сачињава положену осмицу (знак бесконачног) у чијем се првом кругу налази смрт Миличине (по)мајке (тачније тетке) Марије. У овом кругу отвориће се следећи круг Миличиног живота, а затворити велика тајна из детињства и Миличине младости. Такође, у овом кругу пратићемо и пет генерација породице Мировић кроз визуру спаваће собе породичне куће саграђене 1864. године као још једног статичног елемента из чијег угла је могуће сагледати успоне и падове брачних живота Мировића. Оно што улази у ову собу и излази из ње слика је човековог живота између споља и унутра. Спаваћа соба је граница предаха, место где се зачињу нови животи. Самим тим она је духовни простор једне породичне куће, једног породичног дома, па је као таква добила могућност персонификације и глас једног од наратора у роману. Други наратор који је настао персонификацијом јесте Миличин Дневник који нам прености интиму ове девојчице, девојке па жене, и та два тако контрастирана предмета, Спаваћа соба и Дневник, један наспрам другог стоје као две интиме, једна породична, а друга лична, довољно да им се поклони поверење у истинитост казивања. То су поступци којима се, како би Умерто Еко објаснио, склапа књижевни споразум са читаоцем. Овај споразум биће учвршћен гласовима живих наратора, члановима породице Мировић и гласом колектива, Грађанима и Грађанкама. Кроз живот пет генерација породице Мировић заправо се индиректно говори о историјским догађајима од средине 19. века па до Отаџбинског рата у Југославији, тачније у Босни и Херцеговини.

Свим овим поступцима Олгица Цице припрема терен за следећи круг свог романа у којем је у средишту пажње секундарна породица Милице Златанић и страдање њеног вољеног супруга Петра након Отаџбинског рата. Други круг или други део романа Обала је у целости посвећен хронолошки сагледано мањем временском периоду у односу на први део, он обухвата период од грађанског рата у БиХ до данашњих дана и, за разлику од првог дела, окренут је са породичног ка социјалном. Породица као главна ћелија друштва и разрешење велике породичне тајне (Миличино сазнање да је она последњи потомак Мировића преко мушке линије) воде ка духовном расту и окретању ка друштву и његовим проблемима. Промењен живот Милице Златанић након страдања њеног супруга, ратног ветерана Петра који одлази у бескућнике под утицајем послератног синдрома, промениће животе бескућника једног приморског места и то ће бити крај романа по величини љубави и људскости раван оном чувеном тренутку из Гетеовог Фауста када Фауст достиже хајретизам мислећи да је почела изградња бране за општу добит човечанства. У том смислу достигнутог божанског надахнућа и радости због добробити и спаса других људи, Обала плени својом универзалношћу и поруком коју неодољиво носи као пример наука „како треба да изгледа Човјек“.

Успешна метафоричка карактеризација ликова, складност композиције и структуре, гласови дискурса, смена наратора, универзална тема и идеја – све ове употпуњује наведени сиже и фабулу романа Обала чинећи га потпуним и целовитим делом вредним читалачке пажње.

*

Бавећи се историјским и породичним темама, индивидуом и њеним местом у колективу, ратом и људима са маргине (ратним ветеранима и бескућницима), роман Обала Огице Цице поставља другачије критеријуме у односу на теме које нас заокупљају у времену транзиције из које споро излазимо. Написан пером жене, са стожером женом, ово је храбар роман о нашим приликама и животима. Ово је чак окрепљујућа књига која својом благошћу лечи. О значајима овог литерарног постигнућа тек ће се говорити, јер долази као глас женске и осталих маргиналних супкултура. Довољно да се оваквим романом окрене нови лист у књижевностима наших језика.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: