детаљ слике: KrkArt

ОПСТАНАК УМЕТНИКА

''...мене је моја вољена Архитектура научила много чему и много шире него што је само пројектовање. Научила ме је посматрању, уочавању детаља, градацији на битно и мање важно, односу светлог и тамног, крупног и ситног, глатког и рапавог. Научила ме је и размишљању о људима, јер сам их у каријери архитекте срео разних... ама, баш, разних!...''

Душко Милошевић

Ви сте архитекта, али сте и уметник, сликар и књижевник, имате ли још неки ’скривени таленат’ за који КР Кордун не зна?

Да, имам, али он баш и није „скривен“. Наиме, пишем искључиво ћирилицом, иако уопште не искључујем и друго српско писмо, латиницу, па ћемо и овде лепо да укрстимо питања на латиници и одговоре на ћирилици. (питање постављено на латиници, прим. аутора интервјуа) То укрштање два писма сам применио и у својој другој књизи „Балканске ситнице“. Из наслова књиге може да се претпостави зашто је дошло до тог „укрштања“, које се види чак и у наслову књиге... БАLКАНSКЕ   SИТNИЦЕ. Иначе, ради бољег разумевања надаље у интервјуу, важно је рећи, да сам „само“ архитекта, нисам ни сликар, ни књижевник, ни уметник. То је важно да се каже, јер сликам и пишем као „сликајући и пишући архитекта“. Оно за шта смо се школовали заиста нас одређује кроз цео живот, било чиме даље да се бавимо.

Када сте почели сликати а када писати? Како је изгледао Ваш пут стварања?
 

Наравно, прво је било цртање. И то далеко пре избора професије, чак и пре поласка у школу! А већ у првим разредима основне школе, правио сам нешто што би могло да се назове „стрипом“, јер сам их тад, иначе, „гутао“. Смислио сам свој „стрип“ у коме су јунаци били некакви каубоји. И тад ми је било јасно да они морају визуелно да се разликују један од  другог, с обзиром да ће да се понављају из кадра у кадар. Зато сам одабрао да се они разликују по својим шеширима. Један је имао „прави каубојски“, други полуцилиндар, а трећи качкет, чак! Сећам се, једноме сам дао име Пјер!!! Писање је дошло много касније, у „зрелом добу“. 5. марта 2009. године написао сам своју прву причу, која се звала „Узбрдица“ и била је посвећена моме, тад већ, покојном оцу.

У чему налазите инспирацију за своја уметничка дела?

У свему што ме узбуди, било из које области живота. Од архитектуре, сликарства, књижевности, до свих догађања у нашим животима. То узбуђење уђе у мене и ја га пустим да оно унутра „оплоди“ нешто у мени. Не журим да га породим, само се то „роди“!

Колико времена настаје једна слика?

У потребно време настанка једне слике, урачунаћемо и ова догађања из претходног одговора. Пошто ја волим да ми је слика „поткована“ и неком фактографијом, иза те прве „заразе“, следи време прикупљања „грађе“, размишљања  и ручног скицирања. Али онда следи и једно, да га тако назовем, „компјутерско скицирање“. Наиме, ја волим да у чувеном „Фотошопу“ направим пар варијанти колажа од те прикупљење грађе. Онда одабрану варијанту нацртам на акварел папир, све гледајући у екран рачунара, као кад сликар слика по неком моделу. Закључно са завршетком тог цртања, све се одвија под пуном менталном концентрацијом и пажњом, кад радим у потпуној тишини. Тада наступа сасвим посебна фаза, бојење у акварелу. У тој фази потпуно свесно препуштам се игри с бојама и чак, по први пут пуштам и музику. Врло често и запевам, понет осећајем дечје игре!

Зашто је Ваш одабир акварел? Да ли сте се окушали и у другим техникама?

Управо зато што акварел јесте игра, зато је он мој одабир. Наравно, уз познавање правила те игре, која нису нешто посебно компликована, као што се обично мисли. За акварел је важна прецизност и тачност цртежа, редослед бојења, већа или мања навлаженост папира и већи или мањи однос боје и воде на четкици. Волим акварел и зато што он брзо даје резултат, али и зато што и после окончања рада, осушивши се до краја, он сам свог аутора уме да изненади, углавном пријатно. Из овог описа начина рада у акварелу, сасвим је јасно да ми узбудљивија техника уопште није потребна, тако да се нисам ни окушавао у некој другој.

кула Цара Душана

Сликарство и архитектура често иду заједно а како се ту нашла књижевност? Како се уклапају архитектура, сликарство и књижевност? Да ли се дешава да свесно или подсвесно провлачите сличне мотиве кроз све три гране?

Да, апсолутно! Опет ту можемо да се вратимо и на оно помињање професије. Иако се, сад већ, у дужем периоду не бавим архитектонским пројектовањем (да не улазим сад у разлоге), мене је моја вољена Архитектура научила много чему и много шире него што је само пројектовање. Научила ме је посматрању, уочавању детаља, градацији на битно и мање важно, односу светлог и тамног, крупног и ситног, глатког и рапавог. Научила ме је и размишљању о људима, јер сам их у каријери архитекте срео разних... ама, баш, разних! И у Писању, као и у Архитектури и Сликању, догађа се још једна занимљива ствар! Кад се од „нулте“ идеје пређе у  њену реализацију, почиње да се догађа једна чаролија, коју, заправо, још нисам успео до краја да одгонетнем: кућа, слика, или прича, одједном почне „и сама да се“ гради, слика или дописује!!! Пошто нисам склон никаквој мистификацији, то засад тумачим „физиолошким“ разликама у функционисању нашег тела. Док је у нашој глави, идеја о нечему није сасвим обухваћена сагледавањем наших очију. Кад се то догоди, очи шаљу сигнале мозгу, који су засновани на визуелном, новом „исчитавању“ целе идеје. Чак и код писања, то визуелно сагледавање већ исписаних слова има једну додатну улогу. Као да речи „гуркају“ једне друге да се појаве, или мало измене. Опет и уз лагану асистенцију неких мојих сопствених правила, као што је некоришћење страних речи, непонављања истих речи. За мене је важно док пишем, да сам „са обе ноге, рукама и главом“ у догађају који описујем. Било да ми се стварно догодио, или је чиста имагинација.

Колико тренутно расположење утиче на уметнички израз?

Опажање и реаговање на све оно што се догађа у нашим животима и око њих, наравно, утиче на нас. Али за истински „одговор“ на њих, неопходно је да сви ти догађаји прођу кроз све наше унутрашње „лабораторије“! И, сасвим је јасно, оно што „уђе“ у нас као, рецимо, „лоше“, не мора обавезно такво и да изађе. Те наше лабораторије су, уствари, семе стваралаштва!

Неизоставно питање је и коронавирус: Како се пандемија одразила на стваралаштво и пласирање истог?

На мене је утицала као и остале „лоше“ ствари којих је било у животу. И ту је улога Архитектуре била васпитна. Она ме је научила да код свих „неподобности“, као што је рецимо, лоша локација неког будуђег објекта, или неразумевање наручиоца посла, или помањкање средстава, мирно и  без панике пробам да препознам шта је ту баш ШАНСА за неку „подобност“ за пројектовање. То препознавање не успе сваки пут, али бар ваш нервни и умни систем добије прилику да без нервозе мирно и квалитетно ради. А то није мало... на ову скупоћу!  Ваља овде поменути и један догађај са самог почетка пандемије, отприлике пре годину дана. Игром случаја, или мог немара, без акварел папира сам остао баш кад је прошле године проглашен „полицијски час“. Пошто ме је „засврбело“ акварелисање, кренем да буљекам по својим папирима, не бих ли пронашао било шта на чему бих могао да цртам. Пронађем обичан цртаћи блок, али који није, теоретски, за акварелисање. Шта ћу, куд ћу, ипак кренем да га „бојадишем“. На моје прилично изненађење, покаже се да тај папир сасвим лепо прима и водене боје. Лист по лист, ја се чак осмелим да на њему остварим, давно замишљену серију акварела са мотивима Овчарско-кабларских манастира!!! Одем и даље, и од свега тога, уз помало текста на српском и енглеском језику, чак, настане књига „Овчарско-кабларски акварели“, која је ево, ових дана и одштампана. Та серија акварела требало је да буде приказана на мојој изложби у Дому културе, коју је ипак, „тетка“корона отказала. Али, бар знам да сам, упркос таквој једној светској пошасти, направио нешто због чега се чак и поносим!

Сматрате ли да ће се након пандемије повећати интересовање за уметност и уметничке догађаје или мислите да ће ситуација бити супротна? Да ће људи схватити да могу да живе без изложби, без књижевних вечери, без уметности уопште?

Чудан је тај наш човечић. Сналази се он у том свом животићу како зна и уме, без обзира какве га муке шибале. Ова пандемија је, сасвим извесно, ишчашила цело човечанство и цивилизацију у којој живимо. Некад помислим да од „изума точка“ није било већег тумбања међу људима, него што је сад са овом пандемијом. Али, с друге стране, наши животи ће и даље бити састављени и од тог нашег личног, посебног дела, са нашим независним унутрашњим светом. Ја ћу у том свом личном свету тражити чак и веће уточиште. Верујем и да ће они којима је и раније било важно да посећују изложбе, позоришне представе, књижевне вечери, или једноставно, кафане, и даље имати ту потребу и да ће је упражњавати. Да ли ће имати довољно новца да праве куће, купе слику или књигу, је већ неко друго питање, са необећавајућим одговором. А то јесте важно за опстанак стваралаца, самим тим и за опстанак Уметности.

 Разговарала: Душица Мрђеновић

Косовометохијска градина

Студеничка градина

Српске сеобе

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: