НА БУЛЕВАРУ БЕСМИСЛА

Владимир Радовановић: Еуфорија и пад (кишних капи), Словенско слово, Београд, 2021.

 

Након три књиге кратких прича: Недовршено (2016), Плес жене лептира (2018) и Таштина празнине (2019), Владимир Радовановић објавио је нову књигу Еуфорија и пад (кишних капи) о којој каже да је његово „последње објављено дело настало као плод тешких и мучних дијалога са књижевним алтер егом Виктором Дисмасом“. О себи овај аутор наглашава: „Писањем се бавим из потребе да осмислим бесмисао, као и да будем глас многих невидљивих људи. Не волим сврставање у одређене књижевне правце, али за себе могу рећи да сам један од утемељивача депресивизма, заједно са уваженом колегиницом Маријом Клипом.“ То је и линија целог једног могућег програмског читања његових кратких прича које су саткане од намерне недовршености, таштине, празнине, а сада и еуфорије и пада (кишних капи).

Еуфорија је перцепција екстремне среће, ексцесивног оптимизма и повећане моторне активности, стање свести које се најчешће изазива психоактивним супстанцама. У новој књизи Радовановићевих прича, еуфорија је израз супротан депресији, али сада са благим прелазом на могуће смирење, јер пад (кишних капи) иницира пад такве свести, али под утицајем спољашњих фактора од којих је киша позната као јак субјекат који различито може утицати на менталну свест људи: раздражљиво или пак умирујуће. Отуда су и приче ове књиге идејно ситуиране између свега и ничега, оне јасно препознају форму облика, али трагају за суштином што је сјајно приказано у лирски високо оплемењеној причи „Све (Ништа)“:

„Све-ништа суштину никад није мењало, мењала се форма. Све-ништа живело је у облицима неисказаних обећања. Са прегршти наде, све-ништа умирало је са сваким несталим зраком...

Све-ништа никад нико није видео. Оно није имало облик, јер у игри речи, ни речи нису постојале. Све-ништа је сваки пут умирало као што звезде се гасе...“

Све-ништа је кованица која метафорички описује свет у којем живимо, у којем је једино остала нада као она нит спаса која нас држи у световима сопствене празнине, да не подлегнемо бесмислу и угасимо звезде. Уколико је Оливер Јанковић у предговору књизи запазио да се она може описати ноктурном, свакако можемо додати да је она у многим својим сегментима и поноћни сонет, што је аналогно већ наведеном, што само по себи указује на једну јако важну одлику Радовановићевих прича, а то је изузетна лиричност која носи естетски слој књиге и призива на урањања у њен свет који је безмало сличан поезији. Ако су некада давно на песимизам епохе указивали у својој поезији српски модернисти са почетка 20. века, сада су бесмисао, потрага за идентитетом, депресија и тумарање у мраку постали предмет приповедача с краја 20. и почетка 21. века и то је она линија књижевности у коју ћемо сврстати и књигу Владимира Радовановића. Али оно што посебно оставља утисак јесте сјајан поетски моменат који многе фрагменте унутар прича може да издвоји као засебне целине па да они поново имају исту моћ и исту вредност као и када их сагледавамо у контексту самих прича и у контексту кохерентности целе књиге.

Пишчев алтер-его Виктор Дисмас на раскршћу улица беса и мржње побеђује себе у ноћима месечевих тамних страна, он преживљава „зенит, планински врх сопственог ништавила, где корак назад не постоји, а корак напред је сурвавање“. Бесмисао је оличена у Никоме, безименом човеку који смо сви ми пре или касније, у његовој неодређености која је само место урањања ових прича, као што су то и остале неодређене заменице: ништа, све, никога, неко, то... Када би се ове речи мапирале на страницама Еуфорије и пада (кишних капи) видело би се како се доследно понављају чиме је и лексичким фондом у потпуности оправдана идеја књиге.

Ова збирка прича могла би се описати фрагментом из саме књиге:

„Обимна књига, касно настајала, препуна обрисаних обриса, била би обимнија, да је у свесној ништавности, започео тај мукотрпни ход. Понављале су се реченице, и слова су пресликано бележена. Све, баш све, од првог стидљиво записаног горког укуса, бивало је слично ако не и пресликано. Мноштво, мноштво збрканих мисли, притиснутих болова, кривудаве путање немоћи и изнова, и изнова...“

Идејни слој тако добија свој пуни израз у многим деловима књиге и тиме је доказана виртуозност приповедача да хипотетички свет преводи у језички фонд стварног света бришући границе између ова два, али и бришући границе између осећања унутрашњег јунака и имплицитног аутора књиге.

Уколико смо на почетку овог текста поставили питање да ли је киша у наслову књиге мотиватор смирења или раздражености, одговор добијамо у истоименој причи: „Киша пада, данима, нервозан је... Пресликани дани, поновљене радње, рутина кавеза, параноја, лудило...“ Дакле, киша раздражује, узнемирава, допуњава осећај сивила и бесмисла. Повећава депресију. Град је простор у којем се бришу обриси. Њиме корачају безимени, на булевару бесмисла: „Широк је, дуг булевар бесмисла. Тешко је, у једном ходању, у једном дану препешачити га. И никада се путовање не завршава. Изнова и изнова, кроз густину најезде празнине, можеш трагати. Јуче, данас, сутра... Бесконачно, а омеђено.“ И то је још један од изванредних описа у књизи које можемо искористити да опишемо и наша запажања, да се ова књига у једном даху може прочитати, али да се путовање кроз њене реченице и мисли не завршава. Оно се изнова и изнова иницира новим читањем, кроз густину најезде лексичке и идејне пуноће, кроз коју се може трагати јуче, данас, сутра, за питањем смисла постојања човека... Зашто? Зато што од булевара бесмисла води: „Широки сунчани пут. Пружио се у бескрај...“

 Стога, зато што је могуће баш овим путем кренути, зато што се звезде неће угасити, зато што нас нада осликана у широком сунчаном путу спашава, зато што бескрај никада неће бити омеђен, еуфорија може доћи као контраст депресији, као могуће спасење, као крик безимених и невидљивих да проговоре о ономе што их дубоко закопано у мрачним пределима свести, искрено боли и тражи своје ослобођење и излечење. У том смислу, приповедач Владимир Радовановић бави се тешким темама на само себи својствен начин, доносећи једну изузетну књигу српској књижевности. У овим причама нема наратива у оној мери у којој то очекујемо од приповедачког текста, наратив треба да открију или наслуте сами читаоци. Надамо се да ће се и Радовановићев роман у фрагментима појавити као наставак његових литерарних светова које вреди откривати, а за које можемо слободно да потврдимо да ће сваким својим објављивањем једнако скренути пажњу читалаца и наћи место међу њиховим омиљеним књигама.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: