детаљ слике: Илија Шаула, хоризонт

ВЕЛИКА ВЕДРИНА ДРАГАНЕ ЛЕКОВИЋ

 

(Драгана Лековић: Велика ведрина, Награда „Гордана Тодоровић“ за 2018, ЦТКС, Сврљиг, 2019)

Између стихова прве и последње песме збирке Велика ведрина, стала је невелика и дуго исписивана књига београдске песникиње Драгане Лековић –  књига која у времену хиперпродукције поезије представља право откриће посебног и другачијег лирског израза негованог од осамдесетих година до данашњих дана. Читав овај период био је потребан песникињи да направи корак ка својеврсном сабрању својих песама. А то сабрање изродило је високу духовност, сажет израз, тананост емоције и оригиналност у избору теме за књигу насловљену Велика ведрина мотоом позивајући читаоца на „далеко путовање“: „Проштавајте! Далеко путујем!“ (Блажени Теодор Новгородски).

Отуда је и прва песма, са обраћањем Теодору, својеврсна индиректна молитва упућена преко посредника између земаљског и небеског са основном идејом човековог животног пута који се прелази „само трчећи/ и само ходећи/ и само клечећи/ .../ док не истрошимо колена/ и не баталимо кофере“. Последњим стиховима песме „Веле да си јуродив“ иницирана је могућност избора човека на поменутом путу: трошност/ пролазност и одустајање. Тиме ће бити исписане све наредне песме збирке до последње у којој сазнајемо да је лирски субјекат ове поезије открио и трећу могућност завршетка пута: обалу Велике ведрине.

Када читалац у песми „Велика ведрина“ уочи молитвени жанр, када наиђе на песму која носи наслов „Тужбалица“ или „Посланица Ђорђу Драговићу“ или ишчита песме које ритмички подражавају наш народни усмени мелос, узимајући у обзир тешке емоције туге, меланхолије и очајања на које наилази из стиха у стих књиге, не може се отети утиску да је цела збирка песама извесни плач над људском судбином у којој је тело изложено смрти (природној, убиству или самоубиству). С тим у вези уочавамо да Драгана Лековић за предмет Велике ведрине узима њену супротност, таму и мрак извесне „куће страха“ у којој, надреалистичким сликама, само на моменте дозвољава читаоцу да сазна и дозна шта се заиста збило, да ли се уопште нешто догодило или се ради о субјективном унутрашњем осећају и перцепцији стварности.

Да се запазити једна интересантна црта Лековићевкиног певања која је контраст певању Гордане Тодоровић чију је награду понела. Опште је познато да се поменута песникиња клонила употребе речи које у српском језику не служе за именовање лепог (у конкретном или апстрактном смислу), док код Драгане Лековић немамо овакав отклон већ се често сусрећемо са лексиком која нас држи напетим и тражи нашу свест о телесном страдању човека што је готово у складу са јуродивошћу која, стиче се утисак, поменута у наслову прве песме надаље обележава целу збирку, али тако да безумништво, бестидништво, тиховање, молчалништво, неартикулисани гласови и глосолалија добијају и функционално место у песмама ове збирке. У таквом колоплету „прекланих звукова“, кркљања, вриштања, „запишаних места“, „крвавих крпа“, „грозничавог дана“, „мртве природе“, враџбина, плача, халуцинација, стања између сна и будности, „круга крвавог“, „замрле птице“, „очерупаног парка“, језе, њиштања, „лајања празнине“, излучевина, „црних ноктију“, робије, немоћи и томе слично, живи свет збирке Велика ведрина, двоје неименованих лирских субјеката, мушкарца и жене, чији ће се гласови смењивати у песмама. Та смена разнородних лирских субјеката одличан је пример Лековићевкиног прегнантног израза и рада на песмама у којима се не очитава мушки или женски принцип већ оба чине склад и преводе поезију на језик духовности којим се опева скривеност космополитског осећања љубави и живота у „малом пртљагу“ и одбацивању свега што је спољашње тачније социјално прихватљиво.

За разлику од хроноса који није у првом плану књиге, простор је заступљенији и то као „кућа страха/ кућа спаса“ чиме је његов парадокс на разини парадокса целе књиге – минус-присуство ведрине, радости, љубави и среће значе осећај одбачености, неугодности, несреће и туге. Зато је и песма „Зид“ у којој се нижу описи зида таква, као што су такви и сви остали углови, кућни прагови, колибе, места, собе, терасе, кровови, градови и куће о којима пева Драгана Лековић. Метафором куће која је између осталог и симбол пројекције душе домаћина и домаћих у њој, песникиња постиже приказивање деструктивних стања човекове психе између заумности, колективног несвесног и религије („велике ведрине“). Стога је и збирка затворена истим мотивом и жељом да се читав хаос преобрати у склад: „сачувај у мени јаје/ чуваркућу јаје/ .../ да ја будем кућа/ чија се окна/ пред Тобом не затварају“. Очувањем и свесношћу о божанској искри у човеку, „јајету“, божанској честици или, код жене, заметком будућег живота, сматра песникиња очуваће се и духовни свет човека отворен за Бога и светлост. Лирски субјекти ове поезије нису досегли ту светлост сем што су стигли до обале ведрине и схватили значај молитве и божанског за смирај човекове душе. Остаје им повратак хајретизму који је, нажалост, у овој поезији сасвим изостао.

Стављајући пред собом тежак задатак певања о тешким темама подведеним под именитељем „јуродивост“, Драгана Лековић упловила је у непознате књижевне воде и теме за које нема претходнике у нашој књижевности, ако изузмемо средњовековну књижевност. Значај њене поезије управо је у комбинацији староставних жанрова и њиховом коришћењу за проговарање о модерним темама нашег друштва и народа, али тако да у значајним метафорама и симболима читалац само напором може доћи до разумевања поезије која, заправо, пева о ономе што није честа тема савременог човека – о његовом исповедању и покајању. Исписане таквим тоном као да описују ковитлац хаоса у којем је душа због свог (првобитног) греха, песме Велике ведрине отварају метафизичке просторе опомињући да иза затворених врата човековог тела живи и дише један посебан свет у вечитој располућености са оним што види ван и вечитом борбом да осветли и себе и друге својом унутрашњом божанском искром, тајном велике ведрине.

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: