Избор из књиге „Љубав је плава шкољка у којој станује небо“ Душице Ивановић

Издавач Удружење самохраних родитеља и породица деце са инвалидитетом Плава шкољка, Београд 2020.

Песникиња, Душица Ивановић Фото: Драгана Параментић

ЉУБАВ ЈЕ ПЛАВА ШКОЉКА У КОЈОЈ СТАНУЈЕ НЕБО

Љубав је плава шкољка

у којој станује небо.

Небо је кров наше куће,

плаво, прозрачно, ведро.

Прозор у облак гледа,

а риба кроз облак лети.

Бисер се гнезди у шкољци

и белом облаку прети:

Ово је моја кућа,

постеља кристална, бела,

пази шта радиш, не лети

даље од седефног тела. 

Надвиј се над њим лако

док нове драгуље прави

и остани са нама тако

док седеф скроз не поплави.

Тада ће горе и доле

бити ствар једна иста:

свет биће плава шкољка,

свет биће љубав чиста.

СЛОВА

Понекад учитеље мучи једна брига:

премало учимо, превише се игра.

Ја не верујем у такве приче,

мени сва слова на играчке личе. 

Цртам им косу, натакнем машну,

додајем накит и дугмиће,

Д понекад носи ташну,

Ж се о пертле често саплиће.

Зачас претворим П у врата,

добро их закључам да нико не уђе,

не пустим ни Л, његовог брата,

него му кажем да около прође.

О сам у огледало претворила зачас,

пред њим се слово Б кочопери,

ал’ Т с минђушама улази начас

да сујетном Б уживање поквари.

СНОВИ

Лето је. Сањам дању под липом.

Увече гледам сунце се спушта

испод крова од плавих облака.

Месец са неба мазурку пушта.

Играју звезде, јавља се свитац,

трепере светла уснулог града.

Птице на починак редом иду,

покривач модри са неба пада.

Време је сада и ја да спавам,

али ми мисли не дају мира.

Ја бих да трчим, ја бих да летим

и да музика целу ноћ свира. 

Затварам очи, летим у машти.

Нема тог мора којим не пливам,

ни брда које ја не претрчим

у постељи својој док слатко снивам.

Свет ми је мали, право да кажем,

док имам ова чудесна крила,

али ја се увек мами вратим

да не би сама на јави била.

ШТА ЈЕ ЉУБАВ

Питаш ме шта је љубав.

Сад ћу ти рећи јер то је лако. 

Кад врата срца отвориш тако

да груне у тебе ковитлац боја

из кога брдо расте високо,

из кога ниче дрвеће, цвеће,

где се излежава долина зелена -

e, ту је љубав сасвим нескривена. 

Ту, из врхова шарених бојица,

на лист папира обрисе срца

цртају деца из Плаве шкољке. 

Простиру своје чежње и радости,

трепере светла маште њихове,

горде се чудесни цртани облици -

живот удахнут у нестварне ликове.

Снови су често стварнији од стварности

у веселој радионици Плаве шкољке. 

Завири понекад и сам, па реци:

љубав је бисер наде у деци.

ЉУБАВ ЈЕ БИСЕР НАДЕ У ДЕЦИ

У Плавој шкољци учи се лепота,

како се земља и небо воле,

како мирисна башта живота

љубав шири док облаци плове.

Учи се мирис цвета, а ласте

како гнезда од прућа граде,

како дете до човека одрасте

док птица испраћа своје младе.

У свету за сваког има место:

небо за птице, земља за цвеће.

А ја помислим веома често

да сам бисер у шкољци среће.

Песникиња Душица Ивановић у друштву са члановима Плаве шкољке

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: