Рецензија збирке песама: „ЉУБАВ СВЕТОВЕ СПАЈА“ песникиње Љубице Жикић

КРИЛАТА  ЉУБАВ ИЗ РАСПУКЛОГ ЗАВИЧАЈА

 

Збирка песама ЉУБАВ СВЕТОВЕ СПАЈА, ауторке Љубице Жикић (припремљене за штампу), провоцира насловом а још потпуније нутрењем у текстуру и разговором с бићем и бивством ауторке нареченог молитвеника љубави. Ауторка, Љубица Жикић, професорица језика и филозофије раскрилила је своју речитост, мисао и дело, као млађана професорица  у Српској Крајини, делу родног завичаја, па свијајући породично гнездо у Шумадији, другом делу завичаја, (Карловац-Крагујевац) раскрилатила љубавни цветник и лековити разговорник, успостављала везе аристотеловских елемената са науком и збиљом  социјалних, методичких и књижевних  судова за просветне потребе, а све уз нити љубави у распуклом завичају с намером да љубављу и чином поправи све што  је труљењу склоно прима (рецепција), пре свега, доводећи себе  у жижу  осећајности и размишљања ширећи према онима који умеју да размишљају и мисаоно се удубе (рефлексија и контемплација), (Платон),  од стајне тачке до мисаоног недогледа, од неодређеног до различито детерминисаних светова које би Љубица да спаја овим емотивним лепоречивим сензибилитетима. Ако је тачно, а јесте, да љубав светове спаја, има наде за човека, за лепоту природе, да добро надјача зло па и коб достојанствено сачека. А песникиња  је поштујући филозофске (и теолошке) постулате и поступке својим песмохватом ушла у дискурс о егзистенцијалним  чињеницама, питањима и судовима, духовним светињама па до заветне љубави која ЉУБАВ СВЕТОВЕ СПАЈА.

Овај љубавни молитвеник и збиљски „мисаоник“ има уметничку и књижевну вредност по лепоти и допадљивости, необичности говорења благих  речи, јединствености порука (кохеренција бића  и универзума  како у наслову тако и судовима стихова). Приметна је недоследност у редоследу песама по темама и мотивима а има песама описне, прозаичне и наивне форме. У неким песмама има помешаног набрајања збиље и успешно „уметнуте“ имагинације, али сложених слика и завршних стихова, Још, ради се о дидактичком тексту, али за чије разумевање ипак, треба да је читалац упућен у сазнања. Но, песме нису затворене нити „смарно“ тешке (херметичност). Неколико их је у обичном прозном говорењу, а опет са дивним међустихом.

Збирка садржи 50 песама распоређених у пет циклуса који се надовезују и имају занимљиве, лепе  наслове: Светиње, Завичај у грлу, (Олуја), Ластавица у срцу, Са тобом сам у песми живела и Рука на рамену.

Песникиња зна своју тачку на земљи и стреми пределима, световима и сазнању универзума што бројним песмама пружа ослонац реалитета и песничке имагинације чувајући је од тривијалног препевавања „великих“ песника. Песме су написане бираним речима комуникативног књижевног ЈЕЗИКА у ијекавском и екавском дијалекту. Облици песама су различити а и различите дужине, најчешће у слободним стиховима. Стихови су различитих, слободних ритмова подређени значењу речи, мотива или читаве песме по чему се овде песнички СТИЛ препознаје као посебан и појачано осећајан и изграђен (различит по социјалном месту песникиње или оних којима се обраћа). Књижевни песнички украси су на одговарајући начин употребљени и распоређени у текстурама ( метафоре, метонимије, синегдохе -готово без ироније- симболи, риме, синтагме) што доприноси ОКЊИЖЕЊУ песама. Словни и интерпункцијски знаци су правилно употребљавани који појачавају импулсивност говора  и лексике, песникињине имагинације засноване, ипак, на сазнању, искуству и промишљању.

Записах читајући: беле птице, беле брезе, белутак, маслине, алге, свитања, шум кестенова, мирис липа, траве, стрепња, прва љубав Јадранско Море, Купа Корана, Динара, реч блага и драга, плетење девојачких снова.

У првом циклусу Свитање, ауторка је на духовном плану:

Богородица ...мајка једина и прва.., док је рођена мајка сидро и милошта живљења. Хиландар је овде духовни источник и светионик  Цркве и Народа. Посебно значајна песма је Мирослављевом  јеванђељу која је исписана духовни и световним речима, историјском упитаношћу . О томе ауторка Љубица пева  јер је .../ Наша слика и наше певање, /Наше умовање и наше веровање, / Наша душа и наше тело...па даље:

... Монаси су на твојим листовима

Чудесан рукопис исписали

Да ли су (о Боже, благи ти знаш

У дубокој ноћи

или при светлости дана

Трептаје својих мисли смиривали

Или су све и једно слово

Теби свестворитељу приносили...

Други циклус Завичај у грлу је пун горке истине због које је песникиња прихватила други завичај. То су песме о страдању Срба у Хрватској које опомињу у Опомени: ...Чујете ли наше пјесме?/ Окамењени јаук на устима? / У земљу сте заметнули... Непребол за завичајем у Олуји каже да је црни ђаво  .../Од Динаре је снагу зграбио/... одакле су бежећи пред злом ...Нарицаљке смо понијели... и још увек, а ко зна у који век .../Своје ријечи од њихових одвајамо/...Горчину другог завичаја, Крагујевца узима грлом и болним сазнањима о стрељаним ђацима и хиљадама Срба, који и јесу у непрекидним колонама прогона и смрти. А хоће ли се икад вратити нема одговора. Илузорно је молити се за милост за бескућнике па ни за „Видарице“ са именима цвећа и плодова вишње и дуње. Сећајући се, „Детињство“ садржи стравичну слику цркве Глинске .../У којој су умјесто свијећа//Свjетлом сијевале оштрице крваве/... Остају у памћењу посечени из чије крви ничу борови, у завичају где влада „Тишина“ најтиша. Постоји вера да ће песникиња дочекати да „Слобода“ буде дочекана од песника...да песници слободи певају/ и онима што нису застали пред олујама, а весеља ће доћи када ће „Завичајна песма“ певати о „девојачким сновима“,“између крошњи и трава, као слици чежњивих немира. Овај најдужи циклус садржи и најлепше песме што се може прочитати из дела песме “Детињство“:

...Играли смо се испред беле цркве

Која не имаде врата, прозопра ни олтара

И тако развр5аћена, безпрозорна и безомтерна

Без крова, свода и звона

Као да није била ни људска, ни божија

Већ самo наша дечија....

 

После два циклуса, ауторка показује љубавне радоснице (седамнаест наслова и тиме се приближава песмама Десанке Максимовић, Добрице Ерића и Виолете Божовић. Овде су песме са пуно слика љубавних  „јада“, дрхтаја, крилатих недара, врелих усана и дланова „Стрепње“, Загрљаја с реком, ватри на длановима, незаборавника прве љубави и сете трајања: „Поред тебе“, јер, ако си у љубави  раздвојен онда си само пол. а песма је дуга и језгровито снажна и еротизована. И песма „Крилата недра“ је певање о чежњи и градацијом осећања кулминира у недрима:

У сенци расцветале чежње

Чекам да се врати са туђих обала

Да му са рамена скинем алге слане

И безбрижност којом се храни.

Жеђ пустињска шта је

Спрам ватре на мојим уснама

Поветарац шта је спрам дрхтаја

Који крилате по недрима..

У циклусу „Са тобом сам у песми живела“  Љубица је исписала исповести, тугованке  за изгубљеним супругом аутентично сликајући призоре „Растанак“, „Завет“, „Без тебе“ /Без тебе се /у бол преметнуло /Зоре свитање... и дојавила читаоцима да се: .../Ватра на уснама/ У шапат молитвени/...и допева закључак на песничку сликовницу љубави да „Љубав светове спаја“, а светови су овде и тамо где су, бар двоје били или хтели да трају, у социјалном и лепом емотивном окружењу.

На крају овог листања, у петом циклусу: Рука на рамену је само неколико песама, рекло би се као епитаф једној ускраћеној, прекинутој љубави „вишом силом“, аутобиографског споменара, а невесело ма чијој још.

Ако се пропитујемо о збирци ових песама, њиховим значењима, порукама и књижевној вредности као и уврштавању песникиње међу вредне ауторе и актере књижевног живота онда је  Љубица Жикић изабрала певања за „Љубав светове спаја“ да се тој визији допринесе објављивањем и штампањем па учини доступним критичарима и читаоцима.

 

У Крагујевцу,
Живота Пушкин Марковић,
књижевник, члан УКС
5. 11.2017. год.

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: