ОДВИЈАЊЕ СВИТКА

АЗ

БУКИ

ВЈЕДИ...

тако се одвија свитак

јазика рода мога.

АЗ свитак Господњи јесам,

тама ме одмотава.

Што ближе крају течем,

то се Почелу враћам,

поимам закон дат ми

у часу рођења мога:

енигма бићеш до краја,

шапнуше трећег ми дана.

Добро чух тај глас

док очи не стекох још.

Проговори и знаћеш ко си:

све је у теби,

све си донела сад,

даћеш што већ имаш.

Упорно следи траг,

Свитак се споро чита.

Растеш да одгонеташ

Винчанско Писмо свето

што ти из вена капље.

У послушање се примаш

у Мисир Великог Јаства.

Пергамент небо твори,

твоји су само прсти.

Не слаби вид у бдењу,

очи нам скрама штити

од светла неумерног.

Копрену скидамо споро

слој по слој с кожом.

Великом Светлу ближе

сваког смо дана.

По комад себе приносимо.

Кад крајњи скине се повез

бићемо Тамо

и сами светлост.

Тад задњи жртвени обред

збиће се.

Таме лишени

цели с Једним

за нама траг прве стопе

у њему Свитак

што тражи очи.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: