О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКОЛУМНА


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Шуковић
Марија Викторија Живановић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Миленковић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ПОДНЕ

Небојша Јеврић
детаљ слике: pixabay


ПОДНЕ


Жеже живистијан. Четрдесет степени. Блеја у блоковима.

У кафићу прекопута коцкарнице седе коцкари и чекају да чују који апарат „даје“ а који „не даје“. У коцкарници мрак. Нема ни прозора, ни сата. Само светлуцају хипнотичка светла 24 часа дневно.

Дечак из Сарајева, са Грбавице, имао је десет година када је с оцем ратником и мајком стигао у велики град. Сместили су се у подрум солитера, сажалили се на њих станари. Било им је доста бежања, више нису имали куд да оду.

Рат је прошао, а они су стигли у град, велики и без срца. Тешко се живело, Београд је био пун сиротиње и прогнаника с оне стране реке. Два дана нису ништа јели, само хлеб. Мајка је послала дечака код ујака, радника у пропалој фабрици, који је и сам једва састављао крај са крајем, да узајми 20 марака које није знала како ће вратити.

Дечак је био плав, нежан, танког врата и крупних очију. Трептао је кад год би се зачуо гласанији звук.

Пролазио је поред коцкарнице сваки дан. Тог дана је одлучио да сврати. Ушао је и затражио да му укључе апарат. Девојка коју су после испитивали морала је да му укључи апарат да не би добила отказ од газде. После сат времена изгубио је сав новац. Уместо кући, кренуо је према Сави. Попео се на дрво и обесио се. Тело су му нашли пецароши. Прича о њему убрзо је заборављена у коцкарници. Рулет је морао да се врти.

Зоран из Железника, који је имао велики кафић, више не долази у коцкарницу. Имао је два инфаркта због коцке. Оба за апаратима. Кад га је стрефио први, није му тешко пало јер је у том тренутку добијао новац. Извукао се и зарадио. Кад је имао други инфаркт, губио је. Тај није преживео.

Сећам се и једне, на први поглед нормалне, пословне жене, мајке двоје деце. Имала је агенцију за некретнине и у коцкарској кризи је прокоцкала туђи депозит за стан, 50 хиљада евра. Она је боље прошла, сада је у затвору.

Напољу је сунчано, жеже живистијан, гори небо, блокови, блеја, подне. Сваки час неко са новим информацијама долази из коцкарнице, у којој је увек иста температура, у којој нема сунца, у којој је мрак. У коцкарницу улази девојка, згодна, дотерана и нашминкана. Иако се на улици сви за њом окрећу, у коцкарници је нико и не гледа. У њиховим очима постоје само апарати. „Курво, свима дајеш, само мени не дајеш!“, чује се лупање о слот-машину. За суседним, рулет-столом, Аца губи и задужује се, све је већ испланирао и размишља на који начин да прода свој комплетан намештај. Коцка се и пита успут да ли је неко заинтресован: „Имам нов орман.“ У коцкарницу улази Цига, са дечаком од пет-шест година. Дечак га вуче за руку и моли да иду кући, мама ће бити љута. Цига се не обазире и обраћа се радници:


„Укључи ми за сто поена, донећу ти после паре. Ајде, вратићу ти сигурно. Ево, оставићу ти малог у рем.“


А онда сцена достојна неког Кустуричиног филма. Заги, избеглица из Хрватске, који се малочас свађао са слот-машином и ударао главом о њу, разбија аркаду. Међутим, не престаје да игра. Цига му асистира и брише кошуљом крв са Загијевог лица. Навија да Заги добије и части. Па да и он уплати један круг.

Већ је мрак и кафић се напунио. Дане је добио, и части све госте пићем. Постоји само једна тема – коцкарски вртоглави добици и незамисливи губици, препричавају се урбани митови, скоро легенде. Причају о политичару којем је познати коцкар и мафиозо узео жену због коцкарског дуга. После седам дана је вратио.


„Кад коцкар губи, организам као да је на хероину. Кад добија, као да је на кокаину. Није њему свесно пријатно, али он тежи да поново буде у том стању“, прича наводно излечени коцкар. „Јеси ли на хероину или на кокаину? Људи мисле да се коцкају да би добили, а у ствари се коцкају да задовоље то лучење хемије на које су се навукли. Није важан ни губитак, ни добитак, важна је само игра“, завршава бивши коцкар.

А дечака из Сарајева давно су сви заборавили. Његови су се одселили за Канаду, па се ни њих више нико не сећа.




pixabay









ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"