НАША ЦРКВА
Храм светог Николе, Блатуша, фото ГК Епархија
Расли смо испод кестенове шуме
Што је сјенке одмарала на ливадама
Чије су високе траве
У наручју њихале малене цвјетне главе.
Играли смо се испред цркве
Без врата, прозора и олтара
И тако развраћена, беспрозорна
И безолтарна, без крова, свода и звона,
Као да није била ни људска, ни божија
Већ само наша, дјечија.
Њезино звоно није нас окупљало
И прсте у тројство свијало,
Већ је ова наша,
Као све цркве диљем Крајине,
Испаштала гријехе сестре глинске,
У којој су умјесто свијећа
Свјетлом сијевале оштрице сјајне
Па се народ, када патрљке цркве угледа
Крсти и мрмља: - Боже отклони.
Како се сретнемо идући по свијету
Показујемо слику цркве блатушке.
Осмјех нам се у сјету разлива
Јер смо отишли без поздрава,
Ми, дјеца прогнана.
Подмлађена кровом и звоном
Црква наша, над нашим
Успоменама стражари.
Црква, свијалица духодарна.
ТАЈНА
Васку Попи
Васко Попа
У скровитом присоју
Где снага храста царује
Опасана кулама
Блиста на сунцу светиња.
Пред ликом светих ратника
Мрморим у себи несаглед:
Чија је замисао била,
Владара или сликара,
Да свете ратнике наоружа
У сред белог манастира;
Да ли је владар или сликописац
Оставио аманет
Да ће време сабље проћи
Да ће реч сабља постати;
Како да препознам реч
На уснама младог витеза
Већ уморног од стајања...
Прилазим лику ратника
Целивам скуте одора.
На раме ми се наслони
И реч ми шапну тражену
За узврат топлог додира.
ОСУЂЕНИ НА СНОВЕ
foto 24sata
Осуђени смо на снове.
Немило смо залутали
Измаглицом заведени
У царство вилењака.
Лелујамао туђином
Као сламке на вјетру.
А у Крајини
Око наших ослијепљених кућа
Завијају вјетрови
И разносе нити
Снова и надања.
Завичајна туга грли нас
У туђим кућама и градовима.
Блиједа мјесечина дрема
Изнад црних кровова
Испод којих станује
Накоћено звјериње.
Стопа испред стопе
Све дубље у туђину.
