ФЕЉТОН - Даница Илић, забрањена српска оперска певачица - четврти део

Дахау су подигли одмах по доласку на власт 1933, и у њега су “спаковали” све своје интелектуалце и уметнике, који су се побунили против “аријанизма” и нацистичке диктатуре. Заправо су сви логорски центри у Немачкој и Аустрији, радом логораша, подигнути још пре званичног рата. У њима су под смртном претњом домаћи слободни мислиоци, мушкарци и жене подједнако, Јевреји и Јеховини сведоци, геј жене, (мушке гејеве су одмах убијали), па и једна баронеса, инострани песници и активисти, те рођена сестра француског председника де Гола, бесплатно и мукотрпно градили немачку војну силу. Категорисани најчешће као “анти-социјални” или као “политички противници”, за 12 година “национал-социјализма” у Европи (1933-45), логораши су изградили све оне брилијантне машине, возила, авионе, муницију, С-бахн, У-бахн, путеве и инфраструктуру, која и даље стоји и ради, тунеле, подземне фабрике, нуклеарно оружје и још укупно 44.000 већих или мањих логорских кампова.

Од марта 1938, Национал-социјалисти су почели да се возају и по Аустрији, коју су анектирали, на велико задовољство многих Аустријанаца, али не свих. Даница је прво живела у Берлину, а од 1938. у центру Беча, где је Адолф често долазио, јер је био Аустријанац, па га је то посебно узбуђивало. Тако да, су и она и сви који су ходали улицама Беча тих дана морали да виде шта се спрема. Само, човечанство још није било упознато с дубином монструозности коју може да смисли и изведе људски ум на новим, тешким дрогама, који су немачки хемичари дестиловали и кристалисали до облика које имамо данас, а нацисти су их први испробали. Некима се није допадала сва та брзина и галама, као на пример Гöрингу, који је радије користио већ познати релаксант хероин, “лек” који је немачка компанија Баyер још 1895. лансирала као лек против кашља, а и свега осталог. Њему је свакодневно, као и Фüреру, долазила медицинска сестра.

Тек од јесени 1939. и објаве рата Пољској су логори почели да се пуне странцима, категорисаним по “расним” стандардима. За све време нацистичких логора Јевреји су чинили 18-20% популације, али су они накнадно жртве оплакали како треба, па зато знамо највише о њима. Јевреји су заиста били на самом дну фашистичке хијерархије и зато су имали најмање шансе да преживе “радни камп”. Али је такође познато да су посебно у Аустрији изразито страдали они “којима је матерњи био неки словенски језик”. Дие Öстерреицхер су са “својим” Јеврејима “лако изашли на крај”, а “ове” Словене су већ јако дуго “чекали на зицер”.

Српска оперска дива мешовитог порекла, која код “својих” није била своја, јер није била “цела”, а код туђих није била њихова, јер је била Српкиња, имала је 25 година кад је званично експлодирала ова “бомба”. Нашла се у епицентру рајха, певајући у државној кући, уз чији се лого преко ноћи појавио кукасти крст и обавезни отпоздрав “Хеил Хитлер!”, без кога писмо није ни могло да се пошаље. У једном таквом писму, послатог лета 1941. Даници у Београд, где је била на одмору, јавља се њен друг и колега. Читамо да се неко оженио, а некоме је умро отац, као и да се њена мајка Божена и даље усрдно трудила да осигура безбедност и позицију своје ћерке. Сазнајемо да је директору опере послала некакав вредан дар, којег колега још није успео да му преда, јер је “шеф” још увек на годишњем одмору. Нацисти су писмо отворили, видели да је све уреду, да има оловком дописан потребни отпоздрав, печатирали кукастим крстевима и послали даље.

Пролеће 1941. године - почетак окупације Београда

  Ситуација је била врло деликатна. Даница је била јавна личност и није могла неприметно да пређе границу. Ако би покушала, убили би је на месту или би је закључали у логор. Највећи “противници аријанизма” били су интелектуалци, уметници, жене и народи “ниже врсте”, а Даница је лагано могла да се подведе под све те категорије. Ако би и успела кришом да напусти Аустрију, где је могла да оде?

У Америку су је позвали тек после рата, а од априла 1941. је и Београд био под окупацијом. Већина земаља у окружењу су имале сопствене фашистичке владе, Мађарска, Хрватска, Бугарска и Италија, па и Србија. Београд је ускоро “имао” два сопствена логора, Старо Сајмиште и Бањицу, и стратиште Јајинце, пре свега за образоване, српске интелектуалце и уметнике, Јевреје, који је било пуно у Србији, па Роме, домаће муслимане и друге “мање беле” људе (осим Турака, који су били савезници са Немцима.)

На Теразијама су посебно бесили “непослушне” грађане, као и о платане уз Булевар краља Александра, остављајући их тако данима као “упозорење”, тако да ту стварно није могла да се сакрије. До краја 1941. је у Београду постало опасније него у Бечу, поготову за њих, младе жене и “полутанке”, “мешанке”; не зна се “чија” је. Убрзо је у Беч убрзо дошла и Даничина сестра Рада, а њихова мајка је дошла мало касније, са најмлађом девојчицом. Божена Јаролимек-Илић је говорила све потребне језике и имала је све потребне папире, тако да се она повремено враћала у Космајску 7, да обилази фамилију, родитељски дом, гробове, фабрику и радње, доносећи и помажући онолико колико је било могуће у ратним данима. Даница је изабрала да настави да пева за аустријску публику, али се преко Раде истовремено повезала са анти-фашистистима у бечком “подземљу”.

Њих у Бечу није било мало, али су били јако прогоњени, тако да је то захтевало огромну концентацију. Преносила им је извесна писма и поруке, а једног дана, средином 1944, замолили су је да код себе у великом стану, до даљњег, прими британског шпијуна Курта-Ериха Глаубера. Јеврејина рођеног у Бечу, који је радио за МИ6, а бавио се откривањем нацистичких, подземних фабрика за атомско оружје. Логораши су током 1943-44. ископали велик број тунела, хала и уређених склоништа испод аустријских и немачких планина, јер су их савезнички авиони већ свакодневно бомбардовали. Уништење тих постројења је, зато, било есенцијално за зауставаљње суманутог разарања свих облика живота на земљи, а можда и целе планете.

Кнез Михајлова улица 1942. године

Прихвативши и скривајући официра МИ6 пола године, Даница и Рада Илић су знале да се излажу максималној животној опасности – и урадиле су то. Јер је рат трајао већ шесту годину и, како је изгледало, ништа нацисте унутар њих самих не би зауставило у намери да све на крају одлети у ваздух.

Наставиће се...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: