Даница Илић у Богема опери (La Boheme), Беч, 1939.
У Њујорк Тајмсу, 6. априла 1947, после другог наступа Данице Илић у Метрополитен опери, изашао је чланак водећег, њујоршког музичког критичара Ноела Штрауса, у коме пише: „Може се похвалити све што је отпевала, али врхунац овог узбудљивог извођења постигнут је у ИИИ чину. Тешка, маркантна арија ‘Д’амор сулл’ ал росе’ изведена је са великом флексибилношћу и савршенством у детаљима… Пуноћа ниских тонова у моћно отпеваном ‘Мисерере’ и богатство нијанси у завршном дуету, потврдили су изванредан опсег вокалних способности којима ова уметница располаже… Госпођица Илић је глумила с допадљивом једноставношћу и искреношћу, показавши се и тиме као један од најдаровитијих чланова компаније Метрополитен.“
Ми, у њеној земљи, пола века касније, и даље нисмо дочекали да за њено име уопште чујемо. Да њено врхунско извођаштво и велику колекцију снимака проучимо, прихватимо и уврстимо, као драгуљ, у нашу оперску традицију, недовољно богатој да би овакве појаве наставила да превиђа.
Да у свету Даница Илић ни данас није заборављена, сведочи обиман чланак о њој објављен 2011. у часопису Опера Њуз, месечној публикацији Метрополитена, под насловом „Готово славна“. Након прегледања њујоршке епохе српске оперске певачице, аутор закључује да се ради о енигматичној појави, “једној од оних фигура које, упркос јединственом таленту, из неких других, необјашњивих разлога нису успеле да досегну сјај најпознатијих светских извођача 20. века”.
Због чега Даница Илић није досегла сјај најпознатијих, светских оперских певача 20. века? И, како је уопште могуће да у њеној домовини скоро нико до сада није чуо за њу?
Разлози за то су, као увек, похрањени и вероватно згужвани негде у биографији, у следу догађаја, избора и последица који чине један живот, а код неких и дело. Но, ако мало размакнемо копрену прохујалих времена и стереотипа о чему се прича, а о чему не, лако ћемо сазнати скоро све што нас занима.
Наша оперска дива светског ранга рођена је 21. фебруара 1914. у Београду, у Краљевини Србији. Отац јој је био Коста Илић, одликовани ратник Балканских ратова 1912 и ’13. и првог светског рата. А, у миру добростојећи увозник и трговац хартијом, који је имао и своју радњу за писарски материјал у Београду. Мајка јој је била Божена Јаролимек, удата Илић, која је и сама била врло талентовани пијаниста. Своју ћерку је свесно и истрајно подржавала у њеној жељи да пева и професионално искористи свој лирско-драмски сопран велике снаге и окретности, упркос многим препрекама. Даница је највише одрастала у мајчиној породици и зато је важно знати какво је било окружење за откривање и школовање њеног талента, а такође је важно знати и како је друштво виделу њу. Јер, су сходно томе човеку, а посебно жени, нека врата отворена, а нека нису.
Божена Јаролимек-Илић 1924. “Задужбина породице Јаролимек”
Божена Јаролимек-Илић јесте била рођена у Београду, 1888, али је њен отац Јосиф Јаролимек дошао из Чешке, тако да су објективно били Чеси. Нашао је Немицу Сопхију Тантнер у Панчеву и населили су се прво у Ниш, па онда у Београд, чим је и тај пашалук 6. 4. 1867. враћен Србима. Тада су отворили српске границе први пут после 480 година турског “поклопца” и изолације, због чега су били потпуно друштвено заостали у односу на околни свет и гледали су како да најбрже могуће, “корацима од седам миља” сустигну изгубљено. Посебно је кнез Михајло јавно позивао Европљане, Русе и друге хришћане да дођу у “земљу могућности” и да радећи и градећи пренесу своја школована знања и вештине из свих области савременог, европског друштва.
Тада је у Србију дошло много странаца, Чеха, Руса, Јевреја, Немаца, Аустријанаца, Мађара, Словака, Грка, Италијана, Енглеза и Француза, Јермена, Цинцара и свакаквог народа. Најчешће су то били људи отвореног духа и помало авантуристи, мада и људи који су бежали од нечега у својој земљи. Многи од њих су “инстант” заволели затечену непосредност и готово “сирову” топлоту, љубав према весељу и уживању, и пријатељству, као и ингениозну мисао усамљених појединаца на потпуно неочекиваним местима.
“Задужбина породице Јаролимек”
Јосиф и Софија су одмах по венчању кренули у ослобођену српску престоницу, а са собом су већ донели известан капитал. Купили су парцелу у тадашњој Космајској 7, данашњој Маршала Бирјузова, у Старом граду и подигли мању кућу, са унутрашњим двориштем. Изродили су четворо деце и запослили пет кројачица. Софија их је менторисала, и до преласка у 20. век су стекли већ значајно богатство. Производили су квалитетну одећу, текстил на метар, луксузне завесе, а од тридесетих и врхунске тепихе, на својим новим, немачким машинама у фабрици на струју.
Све што су производили, продавали су у својој двоспратној, текстилној радњи у Кнез Михајловој 24. Где је данас нова, црна, мермерна зграда Х&М-а. Имали су експозитуре у Нишу и већу у Загребу, а сви чланови породице су на неки начин били укључени у породични бизнис. Јаролимеци, касније прозвани и “индустријалцима” и “страним империјалистима”, били су практични људи. Васпитавани да увек буду љубазни према свима, у смутним временима да не скрећу пажњу на себе, а кад је баш густо, да постану невидљиви. Примили су славу и православље и били су српски држављани још у првој генерацији. Дали су значајан војни допринос и били у команди свих српских ратова овог немирног доба. Били су и редовни чланови удружења за помагање сирочади и сиромашне деце “Ротква”, као и Првог београдског певачког друштва, како је доликовало тадашњем пристојном, грађанском слоју у Србији. У другој генерацији су се углавном венчавали Србима и Српкињама, као што је био случај и у Даничиној породици.
Полако су прошле четири дуге године највећег покоља у људској историји. Кад се Коста Илић вратио кући из Великог рата, то више није био исти човек. Њега су још 1915. ранили код Пожаревца и био је заробљен и послат у логор, којих је било и у овом рату. Као и многи други у свим народима који су се борили у И светском рату, Даничин отац се вратио кући као душевни “инвалид”. Са ноћним морама, страховима, испадима и потпуно ненавикнут на живот са женом и две мале девојчице, пресрећне што се он вратио! Ипак, наставили су да живе заједно и чак су 1922. добили још једну ћеркицу Анкицу. Најстарија ћерка је кренула у школу, а Даница је с 5 година кренула на клавир, у ново-отвореној музичкој школи Корнелије Станковић. Ту је одмах показала свој велики дар.
Није наша тема, нити смо у могућности да знамо шта се дешавало између њихова четири зида. Али, знајући да је у то време развод брака сматран највећом пропашћу и бескрајном срамотом, иако се некад радило и о самом опстанку, можемо бити сигурни да су Божена и Коста учинили све што су могли да спасу свој брак. С друге стране, раних двадесетих су већ почеле да “израњају” понеке жене које више нису биле у стању да се (с)надју у понаваљном насиљу, алкохолизму, сталним прељубама и разним фиаскоима својих мужева, као пре. Развод није више било нечувен, али је био понижавајућ, и сигуран “знак” да ту “нешто није уреду” – са женом, без обзира на околности.
Ипак и упркос свему томе, 1924. Божена и Коста Илић су се званично разишли. Ово је битно зато што је Даница тад имала 10 година и то ју је формирало. Њен даљи животни пут и уметничка каријера су плод њеног великог рада и одлучности, али пре свега упорности и сналажљивости њене мајке, која се потпуно посветила неговању талената и самосталности својих кћери. У том подухвату су је финансијски помагала сва тројица њене браће, посебно Александар, а Даничина оперска каријера је у неку руку постала породични пројекат.
Можда као израз моћи (и већ огромног богатства), а пре свега стабилности, а можда и независно од тога (мада никад ништа није сасвим независно), фамилија Јаролимек су баш тих дана планирали изградњу једне веома велике, жуте, луксузне четвороспратнице у арт-деццо стилу у Космајској 7. Налик на раскошне немачке и француске зграде тог доба, с мноштвом високих прозора и белим детаљима, у њој би сви они становали, а у приземљу су биле планиране радње.
Међутим, градске власти им изненада нису дозволиле да својим парама на свом земљишту изграде толику зграду. Тај архитектонски план још постоји, а израдила га је најславнија архитектонска фирма тог модног тренутка у Београду, Биро Матеје Блеха, Чеха, тако да је сигурно био и одличан и урбанистички коректан. Многи би зарадили велики новац, разне занатлије, мајстори, град и држава би добила порез, али се то наводно није уклапало у главни урбанистички план Београда.
Од следећег плана за зграду из 1926. допуштено им је било да направе само пола. Та половина, која није мала, стоји и сада; архитектонски некако “фелерична”, потамнела и скоро невидљива, иако је једна од већих зграда у улици. Кроз њу је требало да пролази пасаж ка Зеленом венцу, али када су им градске власти осујетиле и други нацрт за кућу без легалне основе, Александар се баш изнервирао. Високо одликовани војсковођа Првог рата и ратни херој, који “ништа ни од кога не тражи, само да изграде кућу од својих пара на својој земљи како они желе”, преиначио је прелепи пасаж са жутим, мермерним зидовима и цветном таваницом у велико степениште унутар зграде, која је видно раскошнија унутра него споља.
Данас је ту “Задужбина породице Јаролимек”, пошто су и они сада “изумрла породица”, како на српским гробљима често посебно нагласе. Задужбину је пред смрт 2016. основала Александрова ћерка Добрила Јаролимек-Анђелковић, да би од средстава која су им враћена реституцијом подржали уметничко школовање младих певача и сликара, чији врхунски таленти због било којих околности бивају дискриминисани.
Даница Илић је од почетка била изврсна на клавиру. Наставила је да се школује у музичкој школи, а њен клавир и сада стоји у згради Јаролимека. Када је напунила 14 година, схватили су да јој је глас, заправо, највећи потенцијал и да ће уз даље квалитетно образовање можда моћи да постигне и светску славу! Кренула је на часове прво код професора Васковића и диригента Хајека, али је потом њен даљи напредак био немогућ, јер није била сасвим “подобна” за тадашње локалне, друштвенополитичке прилике.
Иако се о томе само шапутало, била је “ћерка распуштенице”, “распикуће”, а врло могуће и “немачких колаборатора”, иако то није било тачно. Али, Боженина мајка је била Немица, а ужасни Први светски рат је тек недавно био завршен. Јаролимеци су дали три сина у војску, али нису превише страдали у окупираном Београду, што бројне, насумичне београдске куће јесу. Посебно женска популација свих старосних доба, што је оставило велику рупу у срцу Београђана и већине Срба, који су вољно и невољно били у рату у континуитету од 1912. до краја 1918.
Огроман број жена су током двадесетих година биле самохране мајке. Али, била је једна ствар бити удовица војника, који је себе дао за спасење Србије, а сасвим друго је било напустити и још се развести од таквог истог српског војника, који се вратио жив и читав! Макар физички. Такве ствари морамо да ставимо у контекст. Даница такве осуде и та осећања није могла да избегне. Колико је то било проблематично говори чињеница да су Јаролимеци у све важне фамилијарне “репрезентације” ишли заједно са татом Илићем, глумећи да је све уреду. Као на једној фотографији из 1930. са београдске железничке станице, када су групно ишли возом у Ниш по невесту за Александра, где Коста Илић, са црним наочарима за сунце, стоји уз Божену и држи руку на њеном рамену.
Божена је зато урадила једино што је могла, а то је било да нађе немачке учитеље певања за своју надарену кћер. Тако је Даница 1929. кренула на приватне часове код музичког педагога Ханса вон Тума, Немца који је волео Београд и који је са много љубави, пажње и знања учио квалитетне, младе српске певаче. Даница је говорила немачки, а показала се и као веома страствен и надарен певач, што је инспирисало вон Тума да јој се баш посвети. Нажалост, како сам каже у интервјуу од 30. 1. 1938. у новинама “Правда”, сви његови врхунски певачи били су приморани да посао и славу потраже у иностранству. Зато што је српска оперска сцена и тада била преплављена медиокритетима, са подобном родбинском и политичком позадином.
“Аудиције, које се врше по позориштима, ако су у питању певачки почетници (мада са школованим гласом) нису довољне. Кандидат у много случајева – поред способности и гласа – мора да има и протекције и зато се догађа да наши млади уметници доживљавају славу и признање у иностранству, а наше опере таворе са слабим и прошлим иностраним величинама”.
Коју годину раније, лета 1934, у истим новинама изашао је један занимљив чланак о пријему младих музичара у Народно позориште, који анализира протеклу сезону 1933/34.
“Треба овде још једном подвући да није узета у обзир г-ђица Даница Илић, која се по својим гласовним способностима много истиче изнад просечних вредности,” пише новинар Д. Чолић.
Он је очигледно био један од оних који су искрено и страствено уживали у ново-отвореном, европском позоришту, опери и балету, које је 1868. кнез Михаило подигао и подарио граду. Не каже да Даница Илић није прошла аудицију или да просто није примљена, већ да уопште није била узета у обзир. Иако пева боље од већине, односно свих...
Наставиће се...
