детаљ слике: приватна колекција аутора

Др Милутин Србљак, интервју 28. septembar 2020.

Неки људи не воле Рај на Земљи

 Др Милутин Србљак живи и ради у савезној држави Њу Џерзи, поред своје лекарске професије врстан је и књижевни стваралац, члан је Удружења књижевника Србијеи аутор десет књига поезије и прозе. Уз све радне обавезе Милутин је узоран домаћин, верник, примеран супруг, отац и деда. До сада је више пута награђиван за своје радове, а запажен је као аутор у оквиру српских друштвених заједница у САД и Канади. Матица исељеника Србије и Срба у региону приметила је Србљаков рад и учешће у културно уметничким активностима у расејању и на основу увида у његово стваралаштво доделила му је за 2020. годину књижевну награду „Растко Петровић“ за животно дело. Поводом доделе ове значајне награде Књижевна радионица Кордун из Вест Честера у Пенсилванији приредила је разговор са лауреатом, из којег ћемо више сазнати о аутором животу и раду. Разговор је водио и уредио Илија Шаула.

- Књижевна награда Растко Петровић за животно дело додељена вам је за ову 2020. годину, колико вас је изненадила, обрадовала и колико вас обавезује?

Хвала на честиткама. О овој награди, све је речено у Вашем питању. Дошла је изненада. Наравно да је велика част када сазнате за овакву вест. Не знате, да ли да се радујете, или вас као одговорног човека запљусну обавезе према тако великој награди, према значајној институцији која ми је доделила признање и према људима који су учествовали у доношењу једне такве одлуке. Напосе, према себи и свом раду, чију је вредност неко значајан уочио.

- Матица исељеника Србије и Срба у региону  баштини свој рад у сурадњи са ауторима у расејању. Како оцењујете рад Матице и шта би у тој сурадњи било добро да се унапреди?

Матица исељеника Србије и Срба у региону има широку лепезу активности. Једна од њих је стваралаштво наших људи у расејању. Њихов рад је запажен и не заснива се само на прокламовању бриге за Србе у свету, већ и на конкретним акцијама. Мислим да велику улогу у томе има и ангажовање председника Матице, господина Миодрага Јакшића. Он својим радом и позитивним односом, увелико даје допринос да никаква политизација не одвуче Матицу у погрешном правцу. Познато је да је она пролазила у прошлости кроз мрачни период деловања једне идеологије, која је под плаштом југословенства била погубна по Србе и Српство.  Шта још учинити да сарадња Матице са Србима у свету буде још тешња у околностима непостојања Министарства за дијаспору? Морам да реагујем на овај наратив. Реч “дијаспора” треба избацити из сваког представљања Срба у свету. Било који други назив за Министарство је бољи од употребе речи “дијаспора”, на пр. “расејање”, “Срби у свету”, или слично. Иначе, боља сарадња се не заснива само на активностима људи који у Матици раде, већ и на активностима нас који отаџбину доживљавамо духовно, али и носталгично свим срцем, ма где били на овој Божјој планети. На неке Србе који се лако утапају у миље нових средина се нажалост односе пророчке мисли Светог Владике Николаја Велимировића у којима каже: “многи ће се стидети свог српског имена”. Такви заборављају своје корене, а деца само носе своја српска презимена и ништа више. Код куће се не изговара ниједна српска реч, а наше Православне цркве се заобилазе и не доживљавају као Божји храмови. У Богом благословеној земљи Америци, они то чине без присиле, јер је познато да у њеном Уставу нема клаузуле којом се забрањује религија или припадност нацији. У томе би била драгоцена мисија Матице, где поводи могу бити собранија наших људи на којима би се популаризовали успеси у науци, култури и уметности, као и традиција прослава знаменитих датума из ближе и даље историје. Познато је да су људи ближи једни другима, ако имају шта да науче једни од других. Утапање у ток само једне светске реке је погибељно.

- Поред поезије негујете и прозу, умете животни ток у свом писању да усмеравате као реку. Поред посла од којег живите и поред велике породице успевате да пишете и објављујете и да поберете вредне награде за свој рад. Шта је кључ вашег успеха?

Кажемо да времена нема. Постоје само збивања. Постоје идеје. Оне се више пута пропасирају кроз ум и на крају остане само основа мисли. То је довољно за стваралаштво, ако се што пре забележи или искаже кроз потез кичице, ноту, или неки други вид уметничког изражавања. Због свега тога у литерарном свету трпи количина исказаног, са тежњом да оно што се запише буде есенцијално, очишћено од нус продуката, а тиме се кристалише дело које не сме бити пролазног карактера. На неки начин, рећи ћете да тражим оправдање што немам бар двадесетак романа и још толико збирки песама.

У ствари, ви носите идеје. У сваком моменту стварате. Записујете само оно што остаје неспутано свакодневицом, обавезама и породичним животом. Ја сам себи поставио задатак да не робујем тренутном стању духа, већ да прво све осмислим извлачећи сиже без испуштања главних нити, које чине потку и лајтмотив композиције мојих дела. То се некада одужи и годинама, па читаоци дуго чекају на моје неко ново остварење. Одговорно приступам пуштању штива у штампу. Молим Бога да поживим, да бих могао више да оставим записаног. Оно прочишћено ме не тера да га објашњавам. Тешко је филтрирати речи усмено изговорене, јер се њима губи смисао у тумачењу, па се људи више баве тиме него правим њиховим значењем.

Ако постоји неки кључ успеха, он је вероватно садржан у стрпљењу у ишчекивању тренутка, који ће неометан од свакодневице и технике живљења (немања и имања, глади, ситости и других видова, садржаних у дефиницији егзистенције), као такав пружити мало простора за духовну надградњу. Ја се трудим да то мало простора издашно искористим. Значи, ако иоле постоји неки кључ успеха, он је у брави коју једино ја могу да откључам. Тајно, али, дубоко посвећено.

- По занимању сте лекар, специјалиста, епидемиолог. Данас у време светске пандемије вирусом КОВИД-19, свет се нашао на низбрдици, реците нам како ви гледате на то из вашег професионалног угла, а како као уметник? Хоће ли читава новонастала ситуација имати значајног утицаја на уметничко стваралаштво, хоће ли се радови делити на пре и после короне?

Био сам у жариштима многих епидемија. Имао сам најближи контакт са зараженима хепатитисом, шигелама, ешерихијама, стрепто и стафилококама, салмонелама и другим тровањима храном, затим сидом, а наравно и грипом. Било је ту гонореје и сифилиса. Немогуће је набројати све. Код свих болести је требало узети епидемиолошку анкету дати предлог мера и те мере спроводити. Мукотрпно је то било у ери у којој се мало значаја давало превентиви. Они, који су лечили оболеле су били много боље котирани од нас превентивних лекара, који смо својим деловањем смањивали број оболелих, неосетно не стављајући себе у први план, иако је то требало. Ова пандемија је, ако ништа друго бар дала значаја епидемиологији као науци.  Одговорно тврдим да је то учињено не увек како треба. О КОВИД-у 19 се зна доста и ништа. 

Нажалост, у свету је створена конфузија. Ми превентивни радници, посебно епидемиолози добро знамо да је стопа смртности у људској популацији с пролећа повећана због сезоне грипа и циркулације хиљаде сојева вируса у животној средини. То је, рекло би се циклично и за нас ништа ново. Но ово бомбардовање бројкама тешко оболелих и умрлих од корона вируса (који није непознат) ствара забуну и страх у људској популацији. Не желим да мислим да је то можда у нечијем интересу и да представља генералну пробу за нешто горе. Чудно је. Предуго траје напетост, која сигурно има одраза на дечју психу. Старији се сећају ратова, а када данашња деца постану људи сећаће се пандемије, а можда и рата.  Жао ми је да их гледам како расту и сазревају. Што се тиче стваралаштва, ако неко посегне за новонастале проблеме ускочиће у замку дневних догађања. Корона не заслужује да уђе нити у једно књижевно дело. Страх, можда да, али као људска исконска слабост, а не као продукт једног вируса који ће проћи као све досад. Остаје борба да уз Божју помоћ превазиђемо све. Неки људи не воле Рај на Земљи.

- Ваша поезија је највећим делом љубавна и завичајна, дотакли сте и духовну честицу у човеку, посебно у последњој збирци, први роман сте посветили животу и пословима наших људи у САД, тачније речено у једној улици. У другом роману свог читаоца водите у завичај где сте много сигурнији да ће те му пронаћи свето место и освештати га силном божанском љубави. Шта можемо очекивати у радовима на којима управо радите?

Наставак. Ја не желим експерименте. Они су само у домену егзактних наука. У књижевном стваралаштву су осуђени у најмању руку на њихов плагијат. Има доста тога још не дореченог и то је изазов. Неко је рекао да је тајна вечити разлог да се живи. Ја верујем у то. Зар нису и Христове тајне тај разлог? Живети са њима је немерљиво богатство. Непресушна инспирација да се досегну висине у подвижништву и молитви. Приметили сте да у мојим делима преовлађују теме из миљеа увек живе Православне вере, коју безбожници повезују са средњим веком, нечим давно превазиђеним. Опет се морамо сетити нашег Светог Владике Николаја, који каже да је Бог увек савремен. Држимо се тога, ако желимо добро себи и својим блискима. Колико ли само топлине у свему томе и инспирације за нова дела.

- Желите ли нешто да кажете што вас нисмо питали, а јавност би требала да зна, а да је везано за вас и ваше стваралаштво?

Да. Не правимо трагедије као некада. Наша дела треба да буду топла, пуна љубави и позитивног набоја. Сензационализам оставимо дневним збивањима, јер иза њега увек стоји материјална корист. Зли људи знају да се најлакше влада страхом. Признајем само један страх. То је страх од Бога. А Бог је љубав. У ствари, то је страх да ту љубав не изиграмо грехом. Када мало боље погледате у дубину људског бића, видећете да је најлакше борити се против свега љубављу. А стваралаштво, оно је без љубави мртво.

- Реците нам за крај нашег разговора што је у плану кад наступе пензионерски дани, да ли ће Србија постати ближа, хоће ли бити више посвећености стваралаштву или породици или ће те успевати подједнако на свим фронтовима као до сада?

Србија је увек близу јер је у срцу. Мислим да се ништа не може променити у мом стваралаштву. Увек ћу наћи моменат да оно што носим што пре и запишем. Да се смисао не промени. Мислим да време не постоји, али ми је потребно. А зашто има име? То не знам. Покушаћу да сазнам. То је вечита тема и не може се исцрпсти на ниједном стваралаштву, па ни на мом. Изазов је и извор нових идеја. Садржи прошлост, садашњост и будућност. Садржи историју и овај тренутак који је потенцијална историја.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: