detalj slike: KRK Art dizajn

 

DINARCIMA JE U DUŠI EPSKA ŠIRINA 

…ako nema kvaliteta, uzalud je ne znam kakav marketing. Po mom mišljenju vremenom ipak opstane kvalitetno, a ono što nije, otpadne i zaboravi se. Na kraju, nama koji pišemo profit zaista nije glavni cilj. Imamo nešto da kažemo i želimo da ostavimo nešto iza sebe. Ali razumem izdavače i sve one koji u tom procesu moraju naplatiti svoj rad. Naravno, niko nije gadljiv na novac i bilo bi dobro da i pisci mogu nešto dobiti za svoj rad, ali novac nam nije najbitniji u pisanju.

Борис Мишић, књижевник са душом епске ширине

Boris Mišić rođen je 06.05.1974. godine u Rijeci. Živi i stvara u Novom Sadu. Detinjstvo i deo mladosti proveo je u Pećima kod Bosanskog Grahova, za koje tvrdi da je najlepše mesto na svetu. Objavio je tri samostalne zbirke priča fantastike i horora : Vilu šatoricu (2016.), Nebeska zvona (2020.) i Srce Dinare (2021)sve tri u izdanju Presinga iz Mladenovca. Priče su mu objavljivane u brojnim zbirkama, časopisima i zbornicima: Nešto diše u mojoj torti, V-fantastične priče iz ravnice, Čuvari zlatnog runa 2 ( zbirka priča o Zviždu i Homolju ), Gvozdena kapija ( zbirka priča o Golupcu ), UBIQ - književni časopis za naučnu fantastiku, Priča o Koru bogu prvog dana Ljeta u slovenskoj mitologiji - (SCAVAcon),  Istrakonske zbirke itd. Priče Dugine zmije i Krv lordova prevedene su mu na slovenački jezik i objavljene su u slovenačkom SF časopisu Supernova. Poslednje vreme redovno objavljuje priče na portalu Književne radionice Kordun i u Klubu čitalaca, pa je to bio povod ovom razgovoru.

Razgovor sa književnikom Borisom Mišićem vodio je i uredio glavni i odgovorni urednik

Književne radionice Kordun, Ilija Šaula

Vest Čester  - Novi Sad - 12. novembar 2021. 

Šta se krije iza zavičajnog ,,metaverzuma'' u tvojim pričama?

Pozdrav tebi Ilija, svim čitaocima Književne radionice Kordun, naravno i kolegama piscima. Mislim da je na neki način sve povezano, tananim, nevidljivim nitima, koje nam se samo ponekad možda ukažu na tren, bljesnu, ali ih intuitivno svi osećamo. Postoji jedinstvo svega, fizičko, geografsko, prostorno, kulturno, duhovno, metafizičko. U stvarnosti između npr. Hilandara i Peći, sela mog zavičaja, leže stotine i stotine kilometara realnog prostora, ali na nekom dubljem, duhovnom nivou, izvan materijalističkog poimanja stvari, oni su tu, jedni pored drugog, deli ih samo jedan korak. Na tom je tragu taj metaverzum. Sve je povezano, sve je deo jednog i ništa nije slučajno.

U radovima se očito vidi da si talentovan za umetnost rečima. Šta je presudilo da proza bude izraz tvog stvaralaštva?

Možda upravo to nasleđe predaka i nasleđe prostora - nama Dinarcima je nekako u duši epska širina, treba nam više reči, prostora, da se razmahnemo, kažemo ono što želimo. Nisam baš neki talenat za poeziju, proza mi definitivno više odgovara.

Kada si objavio prve radove, šta te je vodilo da pišeš?

Neke priče dugo su nastajale, trebalo je vremena da sazru, da se uobliče, a  da sazrim i sam, i životnim iskustvom i kao pisac. Prvenstveni motiv mi je bila želja da ispričam priču o mom zavičaju - Bosanskom Grahovu. Moj zavičaj je teško stradao u ratu devedesetih godina, platio je ni kriv ni dužan cenu zakulisnih igara ,,razmena'' stanovništva i teritorija, platio je onom najskupljom cenom - ljudskim životima, a i razoren je do temelja. Punih osam meseci, od decmbra devedeset i četvrte do kraja jula devedeset pete godine, jedna mala lokalna jedinica, po broju ljudstva jedva jača četa zapravo,  hrabro se borila protiv, ljudstvom i tehnikom, mnogo nadmoćnijih brigada iz Splita, Varaždina, Sinja, Livna, Tomislavgrada, Zadra, Slavonskog Broda...o toj borbi i stradanju gotovo da se ništa ne zna ni u Republici Srpskoj, a kamoli u Srbiji i šire. Ništa se nije znalo o desetinama i stotinama Grahovljaka koji su položili svoje živote po vrletima Dinare, Staretine, Šatora...Za te ljude pouzdano znam da nikog nisu mrzeli, niti su išta tuđe želeli - branili su samo svoje. Smatrao sam da je velika nepravda što se o njima i svoj toj borbi i stradanju tako malo zna, i želeo sam da tu nepravdu ispravim, onoliko koliko je u mojoj moći. Smatrao sam to i kao jednu vrstu obaveze, duga, pogotovo prema mojim poginulim drugovima. Ako sam bar malo uspeo u tome da ostane zapis i sećanje o njima i Grahovu, a neskromno ću reći da smatram da jesam - vredelo je. Naravno, pišem i pisaću i o mnogim drugim temama sasvim nevezanim za rat i zavičaj, imam mnogo interesovanja, ali osnovni motiv na početku jeste bio taj da ispričam tu priču.

Pojavom sve većeg broja autora, susrećemo se sa različitim formama stvaralaštva kao i ogromnom rasponu u kvaliteti radova. Kao autor imaš li ideju kako da kvalitetni radovi bez razlike na afirmaciju autora u društvu, budu predstavljeni što širem čitalačkom auditoriju?

Nisam baš nešto talentovan za marketing, moram priznati. Postoje razni načini kako se ljudi dovijaju da predstave svoje knjige, i čitaoci kako da ih čitaju, sad u doba korone kada je sve i fizički otežano. Sajtovi, odlomci na internetu, književne grupe, tzv.putujuće knjige ( gde se ljudi prijavljuju za čitanje ), sve može da pomogne.

Danas se mnogi autori žale da se malo čita, moje mišljenje je da nije tako, šta ti misliš da li je internet zaista neprijatelj knjige?

Možda moderna tehnologija, svi ti tableti, mobilni telefoni, internet, utiče da se štampane knjige manje čitaju nego ranije. Ali s druge strane, internet je u doba korone omogućio čitanje knjiga ljudima kojima je to otežano zbog posledica korone u društvu ( a takvi su većina) - usled smanjene kupovne moći, porasta cena, nemogućnsti književnih promocija, itd. Internet je pomogao onima kojima je sada teže doći do štampane knjige, da ipak mogu čitati knjige. Sve ima dve strane barem, tako i tehnologija, nekad lošu, nekad dobru stranu.

Književna kritika treba da kroji književnu pozornicu. Gde su danas kritičari, da li je njihova uloga verodostojna u ocenjivanju književnih radova?

Više nego dobro pitanje, nisam siguran da znam odgovor. Iz onoga što imam prilike da vidim, rekao bih da nam prilično fali relevantna i objektivna književna kritika. Meni je fascinantno, u negativnom smislu, da su se svi kriterijumi kvaliteta izgubili. Sve je nekako otišlo u neke klanove, grupe, veze, političarenja.. Tužno mi je da se čak i za najveća književna priznanja više gotovo ni ne krije da uslov nije književni kvalitet, već pripadanje pisca i njegovog dela određenoj društveno-političkoj matrici i ideologiji. U takvim uslovima, i ne može biti reči o ozbiljnoj književnoj kritici. Takva negativna selekcija i podobnost mora pod hitno da se promeni, ako želimo da ponovo imamo pisce veličine književnih divova poput Andrića, Selimovića, Pavića, Pekića i drugih. 

Борис Мишић, у вечном трагању за изгубљеним

Danas se sve plaća, autori plaćaju urednike, lektore, korekture, štampariju, promocije, recenzije...a prodati knjigu i ostvariti profit od njene prodaje da bi se pokrili svi troškovi nemoguća je misija. Hoće li to naškoditi književnosti ili postoji ipak način da kvalitetno pisanje dobije svoju šansu i nađe se na zasluženoj poziciji? 

Mi kao autori svakako bi voleli da svi ti troškovi ne padaju direktno na naša pleća, pogotovo kad unapred znamo, usred aktuelne situacije da su prilike za predstavljanje, prodaju knjiga i povrat sredstava vrlo ograničene. S druge strane razumem i izdavače - oni od prodaje knjige žive, i šta njima vredi ako sam ja možda talentovan i dobro pišem, ako ne mogu prodati moje knjige. Nekoliko takvih investicija, i izdavač, pogotovo ako je mali, ode u bankrot. Tako se nekako uglavnom sve vrti u krugu na sigurno ,,plati, pokrij troškove, pa ćemo izdati knjigu''. Ali ne krivim ni izdavače, ni pisce. Pravi krivac je opšta nebriga države za kulturu, kad se i ako se to promeni, onda će se sigurno promeniti i odnosi i pristupi u izdavaštvu. Mišljenja sam da kvalitet ipak uvek ispliva i nađe put do čitalaca. Neko pročita, preporuči drugome, glas se proširi. Ali ako nema kvaliteta, uzalud je ne znam kakav marketing. Po mom mišljenju vremenom ipak opstane kvalitetno, a ono što nije, otpadne i zaboravi se. Na kraju, nama koji pišemo profit zaista nije glavni cilj. Imamo nešto da kažemo i želimo daostavimo nešto iza sebe. Ali razumem izdavače i sve onekoji u tom procesu moraju naplatiti svoj rad. Naravno, niko nije gadljiv na novac i bilo bi dobro da i pisci mogu nešto dobiti za svoj rad, ali novac nam nije najbitniji u pisanju. 

Do sada si objavio tri knjige proze, razapeo si realnost između horora i fantastike, ali sa elementima sentimentalnosti često unosiš činjenice o stradanju naroda i verovanje, kao i toponime, zatim tradiciju i običaje kraja iz koga potičeš. Tvoja fikcija razbija tu realnosti unosi san u priču i tvoju neverovatnu maštu razvija do kosmičkih razmera. Hoćeš li ostati u tome ili nameravaš da svoje čitaoce isto tako obraduješ sa drugačijim načinom izražavanja?

Mislim da je dobro biti prepoznatljiv po stilu i temama, nadam se da sam to uspeo, ali s druge strane, treba praviti i iskorake, ne valja uvek ostati na jednom te istom. Trenutno imam ideje za dva romana. Jedan će biti na starom, prepoznatljivom tragu - vile, planine, ptice, zmije, ljudi koji komuniciraju sa životinjama, imaju pristup drugačijim prostorno - vremenskim sferama, zavičajna sećanja...Drugi će biti nešto potpuno drugačije, lepršavije, vedrije, tzv. urbana fantastika ili još preciznije young adult. U prvoj zbirci napisao sam dve priče o čarobnici/veštici/vili Daci, i baš sam uživao u pisanju tih priča. Želeo bih konačno da napišem jedan roman isključivo o Dacinim avanturama, pa ako naiđe na dobar prijem, možda ih bude i više. Imam i nekih ideja za horor priče...ali o tom potom. 

Šta misliš o izdavaštvu u Srbiji?

Izdavači takođe dele sudbinu društva, nikom nije lako u ovim okolnostima pa ni njima. Sigurno ima mnogo toga i za kritiku, ali najlakše je kritikovati. Ako gledam ipak koliko se i kakve knjige izdaju, i koliko se čita, u regionu, a kako i koliko kod nas, mi smo po meni, ipak daleko ispred. Generalno sam uvek na strani slabijih i nepovlaštenijih, tako da i kod nas više simpatija imam za tzv. male izdavače, nego za velike monopolske lance ( a zna se koji su, nema potrebe da ih nabrajam ). Drago mi je da su naši izdavači sve otvoreniji i za žanrovsku književnost - fantastiku i horor.

Recepti za uspešno stvaralaštvo?

Књиге приповедака Бориса Мишића: Вила шаторица, Небеска звона и Срце Динаре

  

Biti svoj. Moraš zaista imati unutrašnju potrebu da pišeš. Priča mora sama da te nađe, da prosto izgaraš da je što pre napišeš. Ne može se pisati na silu, bar ja ne mogu, tipa da se sedne i kaže ,,e od ponedeljka pišem krimić, to uvek prolazi'', ili ,,ne bi bilo loše da pišem epsku fantastiku baziranu na slovenskoj mitologiji, to je sad čitano''. Ne ide tako. Čovek treba da piše ono što ga zaista interesuje, što zaista želi, a ne ono što misli da drugi žele. Čitaoci se ne mogu prevariti, oni uvek osete kad je iskreno, iz srca, a kad je prevara i pokušaj dodvoravanja i brzog sticanja slave ili novca. Ja uvek kažem da je književnost trka na duge staze. Bitno je ono što će ostati posle nas. Sad kad realno razmislim, književno i stilski moja prva zbirka, Vila šatorica, prilično je slabija od Nebeskih zvona i Srca Dinare. Pa ipak su je ljudi zavoleli, traži se i dan danas, mnogima je draga knjiga i postala je na neki način omiljena zbirka o zavičaju sa elementima fantastike .Razlog je upravo taj koji sam naveo - autentičnost, iskrenost, emocija. Čitaoci su to osetili i prepoznali.

Šta ti je novo na repertoaru?

Treba da počnem rad na već pomenutim romanima, ali nikako da krenem...Moguće na proleće, izgleda mi ne odgovara ovo sumorno vreme...Nadam se da će uskoro biti moguće i književne promocije za moju zbirku Srce Dinare. Uskoro izlazi iz štampe zbirka priča grupe autora - Nijanse zla, u kojoj se nalazi i moja priča Tišina. U njoj se bavim jednom teškom temom, (po)kajanja, kazne, užasa i praznine koji ratni zločin donosi svima, pa i direktnom počiniocu. Nije bilo lako pisati iz ugla nekoga ko je popustio pred zlom u sebi i počinio zlo, ali eto bilo je književno izazovno, nadam se da će se priča dopasti čitaocima. 

Književna radionica ,,Kordun'' je jedna od novih platformi koja populariše tvoje stvaralaštvo. Imaš li ideju kako bi mi mogli poboljšati naš rad, kako bi se svideli što većem broju autora i čitalaca?

Književna radionica ,,Kordun'' ima značajnu ulogu promovisanja stvaralaštva autora koji žive u različitim zemljama i na različitim kontinentima, šireći tako pisanu reč i spajajući ljude širom ove naše planete. Treba raditi na što širem povezivanju, možda i preko književnih grupa, možda i nekih drugih zavičajnih itd, kulturnih institucija do kojih je moguće dopreti, tematskih zbirki i konkursa koji bi mogli biti zanimljivi čitaocima...Verujem da će i budućnosti na ovoj platformi biti kvalitetne pisane reči. Zahvaljujem vam na ovoj prilici da još jednom predstavim svoje stvaralaštvo i da porazgovaramo o mnogim književnim temama.

Hvala tebi, želim ti mnogo uspeha u budućem radu!

Борис Мишић, тамо где срце најјаче грува

PODELITE OVAJ TEKST NA: