Tekstovi „Gradca” posvećeni odgovornosti intelektualaca u ratovima i u miru, pored kritike pružaju i rešenja u vidu mogućnosti izbora, koja uvek postoji, zatim, u nezavisnim medijima koji se finansiraju pretplatom, u samosvojnom stavu

Autor: Marina Vulićević

Bolje od teorijskih razmaranja o borbi intelektualaca za samostalno i istinito mišljenje govore primeri iz života, a jedan od najupečatljivijih dao je Noam Čomski, o talentovanom mladom naučniku Normanu Finkelstajnu, sa Prinstona , koji je ogolio laž u vezi sa knjigom „Od pamtiveka”, takozvane Džoan Piters, iz 1984. godine. Tu knjigu Čomski opisuje kao akademsko izdanje, koje uz mnogo fusnota dokazuje tezu da su Palestinci u stvari doseljenici u oblasti bivše Palestine. Ovo delo dobilo je oduševljene kritike u Vošington postu i Njujork tajmsu, dok je u stvari kreiralo atmosferu moralnog opravdanja za proterivanje i smrt nevinih ljudi, tim pre što je bilo opremljeno i demografskim analizama o tome da su Jevreji stvarni graditelji ove zemlje.

 

Finkelstajn je napisao tekst na par desetina stranica i prosledio ga na adrese trideset ljudi, akademaca koji se bave ovom oblašću, ali odgovor je dobio samo od Noama Čomskog. Mladi naučnik tom prilikom bio je i upozoren da će biti suočen za ozbiljnim progonom zvanične intelektualne elite ukoliko nastavi da blati knjigu, koju je očigledno napisala neka obaveštajna služba. Pošto se nije zaustavio, Finkelstajn je izgubio preporuke Univerziteta Prinston, što mu je uništilo akademsku karijeru. Nastavio je da živi u malom stanu u Njujorku i da radi sa socijalno neprilagođenim tinejdžerima. Ako je to utešno, pomenuta knjiga beskompromisno je napadnuta u Velikoj Britaniji, posle upozorenja Noama Čomskog.

 

Ova priča, koja se, može naći u novom broju čačanskog kultnog časopisa „Gradac”, naslovljenom „Odgovornost intelektualaca”, uz predgovor i prevode Miroslava Budimira i Alekse Golijanina, simbolična je zbog toga što govori o tome na koji način intelektualci, pripadnici određenih akademskih zajednica vrše svoje uloge sekularnih prvosveštenika u kreiranju javnog mnjenja, odnosno, stvaranju propagande. Prema tekstu Oldosa Hakslija postoje dve vrste obrazovanja: ono za slobodu i odgovornost i obrazovanje za zastrašivanje. U skladu sa tim, može se navesti mišljenje Čomskog po kojem deluju malobrojni vrednosno orijentisani intelektualci i oni čija je uloga ideološka kontrola. Ovi drugi su po njegovom sudu „eksperti u opravdavaju”, oni služe interesima onih sa stvarnom vlašću i polugama moći i kapitala. Tako se pod korenom demokratije regrutuju mase sekularnih vernika.

 

Trilateralna komisija, privatna organizacija pripadnika elite Sjedinjenih Američkih Država, Zapadne Evrope i Japana, osnovana 1973. godine, načinila je analizu pod naslovom „Kriza demokratije”, u kojoj se njeni intelektualci zalažu za „umerenost u demokratiji”, posle masovnih protesta iz šezdesetih i zahteva koji ne mogu biti ispunjeni „bez značajne preraspodele bogatstva i moći” o čemu nije moglo da se razmišlja. Čomski daje primere iz američke politike, intelektualaca koji su podržali američka dejstva u Vijetnamu, na Bliskom Istoku i Latinskoj Americi, onih koji su racionalizovali zločine, dok su bili kažnjeni vrednosno orijentisani mislioci. Konformisti u okviru akademske zajednice su privilegovani sloj koji posreduje između bogatih i mase zaposlene za sitniš, dok sirovine i nacionalna blaga njihovih država hrane Prvi svet.

 

Tekst Rasela Džekobija govori o poslednjoj generaciji autonomnih intelektualaca Amerike Luisu Mamfordu i Edmundu Vilsonu, ali i o kreiranju konzervativnih intelektualaca na univerzitetima, onih koji tako stiču legitimitet da javno deluju i vrše propagandu. Po njegovom mišljenju, američke korporacije sve više šire svoje političke stavove tako što plaćaju konzervativne intelektualce da istupaju za njih na nacionalnim medijima. Džulijan Asanž progonjen je u „slobodnim i demokratskim društvima”, ali kako Čomski citira Samjuela Hantingtona, sa Univerziteta Harvard: „Moć ostaje jaka kad je u mraku, čim se izloži dnevnom svetlu, počinje da isparava”.

 

Čomski je skeptičan prema komplikovanom naučnom aparatu intelektualaca, napumpanoj terminologiji koju je teško razumeti, možda zbog toga što tu i nema mnogo čega za razumevanje. Zbog toga koristi jezik koji je razumljiv svima. „Kada se pojave reči kao što su dijalektika i hermeneutika, i sve slične stvari koje su navodno veoma duboke, odmah se ‘hvatam za pištolj'”, rekao je ovaj mislilac.

 

Tekstovi „Gradca” posvećeni odgovornosti intelektualaca u ratovima i u miru, pored kritike pružaju i rešenja u vidu mogućnosti izbora, koja uvek postoji, zatim, u nezavisnim medijima koji se finansiraju pretplatom, u samosvojnom stavu.

 

Ne preostaje ništa drugo nego još citirati filozofa Bertranda Rasela koji je u duhu metafizike bio okrenut višim vrednostima i duhovnosti i smatrao da bi zbog unapređenja života bilo neophodno ceniti nešto drugo osim „golog života”.

 

„Ako želimo da život bude potpuno ljudski, on mora služiti nekoj svrsi koja u izvesnom smislu izgleda kao da je izvan ljudskog života, koja je bezlična i iznad čovečanstva, kao što su to Bog, istina ili lepota. Cilj onih koji najbolje unapređuju život nije sam život. Oni u stvari teže onome što izgleda kao postepeno otelovljenje, uvođenje u ljudsku egzistenciju nečega večnog, nečega što u imaginaciji izgleda kao da živi na nebesima, daleko od sukoba, neuspeha i proždrljivih čeljusti vremena. Kontakt sa tim večnim svetom, čak i ako je samo svet naše imaginacije, donosi snagu i fundamentalni mir, koje ne mogu uništiti borbe i očigledni neuspesi našeg privremenog života. To je srećna kontemplacija o onom večnom, koju Spinoza naziva intelektualnom ljubavlju prema Bogu. Za one koji su je jednom upoznali, to je ključ mudrosti”.

 

Izvor: Politika

PODELITE OVAJ TEKST NA: