О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКОЛУМНА


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Шуковић
Марија Викторија Живановић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Миленковић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Разговори


МИРОСЛАВ ДИМИТРИЈЕВИЋ: МЕРА ЈЕ ПЕЧАТ НЕВИДИВОГ РЕДА У ВИДИВОЈ ПРИРОДИ

Неда Гаврић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


Мирослав Димитријевић: Увек имај меру, јер мера је печат невидивог реда у видивој природи



Књижевни портрет Мирослава Димитријевића прочитајте ОВДЕ.


Књижевна радионица "КОРДУН"
Неда Гаврич, Бања Лука - Параћин, 03.05.2024.


Објавили сте преко стотину књига, девет дела у електронским медијима. Основали сте и уређивали неколико гласила, Ваше монодраме изводиле су се такође преко стотину пута широм бивше Југославије. Kако сте балансирали између послова писца, уредника и издавача?


Објавио сам 125 књига, а до 17. маја изаћи ће још две књиге из сакривене историје Срба, односно још два наслова мојих изабраних историографских и историјских дела. До сада су ми објављена изабрана књижевна дела и још два комплета изабраних историографских дела. Имам довољно година да бих морао да почнем да заокружујем своје стваралаштво. Па и поред тога остаће ми некомплетирана дела антропогеографских и историјских књига као и монографија места и градова, које су објављиване у оквиру посебне едиције САНУ, затим публицистика, есејистика, књижевна критика, сатиричне књиге... Надам се да ћу успети и та дела да сврстам у кутије, да их у траљама отац не оставља, како рече Бранко.
Како сам балансирао између послова писца, уредника и издавача? Тако што сам упоредо писао по три књиге. Истовремено. Одмарајући се од прве, писао сам другу, релаксирајући се од друге уносио сам текстове у треће дело. Па наново. Например, 1996. године објављена су ми 9 дела код различитих издавача. Пишем само онда када ме Свети Дух надахне, када ми се подигне укупни духовни, умни, ментални капацитет, то јест када ми песничка антена („трола“) додирне највиши космички напон, највише духовне вибрације... Тада се срБски језик почне сам од себе писати, сам себе осмишљавати, дограђивати... Када постанем медијум који преноси божанске речи, јер је срБски језик светлосни језик, пламени језик, први језик овог холоцена, овог петог човечанства на Замљи које утемељише Срби (прво писмо, први бројни систем, први календар, прва археометалургија, прва архитектура, прва уметничка дела), предвиђеној за седам цивилизација, према „Канону осунчавања...“ Милутина Миланковића. Неки кажу и за много више. Дакле, кад ти Господ отвори двери онда ти је практично све па и Небо отворено. Када ме то неописиво усхићење преузме, знам да ће књига бити завршена и објављена, јер кад ти Бог да велики таленат, да ти и одговарајућу физичку снагу. Опреми те свим светлосним оружјем. И упути те на добре људе и њих на тебе. И онда схватиш да ти је писање – животна мисија, а не каћиперство и сујета, литерарна самообмана и хвалисавост... Никад не мислим шта ће критика или читаоци да кажу о мом делу. Мислим истину, говорим истину, пишем истину. И то је основни закон космоса. Ко га прекрши, Бог му ускрати таленат. Толико књига? Па Господ Исус Христ, у оној причи о талантима, је рекао да морамо умножавати таланте-таленте. То и чиним. И надаље ћу. Убеђен сам да сам као уредник пре свега, а онда и као издавач, изгубио доста времена на уштрб књижевности. То је моје искуство, нека ми колеге не замере. А време је света ствар. У Рч веди (Погрешно Рг веди), најстаријој књизи на свету из ведске цивилизације Срба се каже: „А Време створи ово небо и ову земљу. И обујми сва бића у загрљај, као отац, а поста им сином“. (Упоредимо то са Оцем и Сином из Новог завета). Трошити паметно своје време, највиша је памет. У новој инкарнацији нећемо бити то што смо у овом животу. „Није било времена када ја, ти и ови људи нисмо постојали“ говори бог Крсна (Кришна) Арјуну (Арију) у „Багават Гити“.

Kако сте доживели реакције и критике најеминентнијих српских књижевника и критичара на Ваше стваралаштво?

Пријатно је прочитати позитивну критику или рецензију, посебно кад је песник-писац млад. То подстиче, даје елан, као и награде. Књижевник Радомир Мићуновић је написао за моју збирку песама „Одрастање анђела“ да је то „Мирослављево књижевно јеванђеље“. Тај наслов сам ставио на двотомну књигу југословенске и српске књижевне критике о мојим делима. А о мом књижевном стваралаштву писали су најеминентнији и најкомпетентнији ствараоци, списак је подужи и може се видети у мојој биографији, коју сте недавно објавили у оквиру текста младог и талентованог колеге Алексе Ђукановића. У принципу похвале имају сакрални карактер од почетка овог човечанства. Има их код Сорбеја (Орфеја), Момира (Хомера), у Багават Гити, у Књизи краља Тота и у свим класичним делима. Суштина је у следећем: онај који хвали, мора бити захвалан што може, има кога и зашто да похвали. А то је милост Божја, остала нам од лепенских и винчанских времена. То је оригинална српска култура и човештво. Антропоморфне фигурине из тог периода, са раширеним рукама добродошлице и љубави, више говоре од сваког текста.


Kроз свој рад и стваралаштво, сусрели сте се сигурно са безброј изазова и препрека. Kоји Вам је био највећи изазов у каријери књижевника и новинара?

Новинар и књижевник у Србији увек је имао много изазова: Мени је био забрањен један број двонедељника „14 дана“, затим је исти лист укинут, поднета је чак и кривична пријава против главног и одговорног уредника у лику моје маленкости, како се не бих могао кандидовати на тада претстојећим првим вишестраначким изборима 1990. године. Али најпре, почетком седамдесетих година 20. века надлежним службама упао сам у видокруг када сам хтео да оснујем синдикат сељака. Ако су срп и чекић били тада основни симболи једнакости у социјализму, зашто моји родитељи пољопривредници нису ни једном отишли на море? И нису имали никакве синдикалне бенефите као радничка класа? Е, тада су почели да ме третирају као – анархолиберала. У то време је било модерно да скоро сваки град има неког анархолиберала на кога ће будно да се мотри. А посебно од тренутка када сам хтео, да са групом уметника оснујем тајно друштво против социјализма и Јосипа Броза, под именом „Вазали нуле“. Пред Слободаном Милошевићем, када је већ увелико био вожд-вођа српског народа, прочитао сам алегоричну песму „Вожд“, у јагодинској галерији Музеја наиве, где је Милошевић дошао са целом свитом, а дочекали су га сви важни другови политичари и председници, чланови привредно-политичких актива општина и региона. Дозволите да кажем неколико стихова из ње ради бољег разумевања, зашто сам могао да будем „ћоркиран“ или пребијен:

ВОЖД


Ни Вожду није лако
Увек је у туђој шаци
Чувају га свако јако
И мудраци и подлаци
Шта му вреди сјај, тврдоћа
Мудрост равна свој вечности
Кад му народ стипса, злоћа
Аплаузом ломи кости

Ни Вожду није лако
Осветлити трунку века
Ал што не сија наопако:
Из срца, из човека

У сали тајац. Гробна тишина. Чанколисци гледају Милошевића. Иза мене стадоше два дива из његовог обезбеђења, за по главу виши од мене. Чекају знак од шефа. Помислих – ту ми је крај каријере. Гледам и ја у Милошевића. Његово премишљање ми изгледало као вечност. Он први поче да аплаудира, полако, благо, господски. Онда се разлеже френетичан аплауз његових улизица. Као да једва дочекаше. Очи име ведре, лице весело. И они су мислили као и ја о њему, само нису смели да зуцну. Нисам након тога трпео никакве последице. Ипак највећи изазов је био када сам један цео број параћинских новина „посветио“ локалним функционерима и њиховом (не)раду, који су после тога морали сами да поднесу оставке. Њихово кратко нећкање убрзао је митинг радника Фабрике штофова на главном градском тргу. Тада се реч уредника и новинара ценила много више него данас. Тада су ме сменили с места главног и одговорног уредника. Они мене једног – ја њих дванаесторо. Недамсвоју главу ни част тек тако.

По Вашем мишљењу, који су то највећи изазови с којима се сви суочавамо у свету данас?


Ово данашње човечанство је пред бројним и највећим искушењима, пре свега атомског рата, описаног и у древној књизи „Махабхарата“. И тада су људи имали брамастру-атомску бомбу, вимане – авионе, радио и телевизијске апарате у виманама, које су летеле на редовним линијама до сталних дестинација на Земљи, као и техничка достигнућа слична данашњим. О томе се не прича много, али се помно проучава. И тај атомски рат се одиграо на тлу Бхарате-данашње Индије. Према описима из поменуте књиге, експлозија брамастре била је јака као „хиљаду сунаца“ и имала је обавезну „печурку“. Зар то није исти ефекат као кад експлодира данашња атомска бомба? Изгледа да је ово укупно човечанство напредовало само у техничком и технолошком смислу, али је закржљало у духовном, етичком и моралном погледу. Срби као праоци беле расе, и Србија као колевка белог човека-европеида и источник (извор) писмености и културе, доживела је 1999. године да од стране НАТО-пакта (29 земаља) буде нападнута и бомбардована пројектилима са тзв. ослабљеним уранијумом, чије ће последице осећати наши потомци и после стотине хиљада година. Не могу да схватим да у мозгу тих људи постоји нагон оцеубица, нека очигледна „фалинка“ која их тера да убијају колевку својих прадедова, чукундедова, наврндеда, аскурђела, кунђела, сукурдова... и на хиљаде и хиљаде предачких колена (пасова), чије називе не знамо. Па Србија је мајка белог човека, матера човечанства. То не кажем ја, већ Ј. Бикерман: „Од свих европских народа у античко доба постојали су само – Срби“ (Ј. Бикерман, „Хронологија Старог света“, Лондон, 1969). Његов научни став потврђују још: Еузебије, Милер, Камајер, Хадруан, Топер, Фистер, Николић, Олга Луковић Пјановић, Бранислава Божиновић, Филиповић, Јарчевић, Деретић, Шафарик, Кљосов, Целер, Робер, Алинеи, Трамбети, Сајкс, Србољуб Живановић... и на хиљаде светских научника од интегритета. Амерички часопис „Факт“ такође тврди да су српски народи временски и културно најстарији и да имају преко милион доказа за то. Да сажмемо: човечанство је нападнуто са свих страна: затрован ваздух, вода, земљиште, отровни лекови, епидемије, нова ратна жаришта... једном речју - општа депопулација на овој нашој јединој планети – мајци. Али осим мегаломанских планова људи без душе, постоји виши Небески план, Божја Промисао и Свемилост. А ко може Богу бити супостат (противник)? Бог је Пут,
Истина и Живот. Па зашто бисмо се онда бојали и стрепели?

Kада говоримо о породици и њеном значају, који су кључни елементи здраве породичне динамике?

Кључни елементи здраве породице су традиционални, природни и свети - као једино исправни: Отац – представља Небо, мајка је Земља (српска народна загонетка гласи: „Отац висок а мајка широка“ – одгонетка: Небо и Земља), праве пород, род, народ. На старосрпском-аријском или архаичносрпском (никако на санскритском језику јер не постоји народ – санскрићани који говори санскритским језиком) реч род = подмладак, клица, младица, проистекла из ст. срп. корена – руд`. Пород, род поштује Родитеље, има готово сакрални однос према њима, према биолошким родитељима. А основни везујући фактор је – Љубав. Ко не воли мајку, не воли – Богородицу, ко не воли оца, не воли – Исуса Христа, ко не воли учитеља, не воли Дух Свети. А родитељи су уједно и први учитељи своје деце. Породица није тек прост скуп људи, породица је небеска вертикала. Рта- која спаја Небо и Земљу. Нису случајно наш праотац див Адам и прамајка Кева (у Библији Ева) рођени баш на Ртњу, на централној тачки Рајског вРТА, који се пружа 500 километара у пречнику, испод небеског Светлосног крста, фокусатора електромагнетне и топлотне енергије са Сунца, што стоји над рајевином Србије од самог Почетка.

На који начин се носите са негативним утицајима?


Нит се носим, нити их носим. Негативним утицајима недам да утичу (уливају се) у моју ауру (светлосну одору, коју има свако од нас). Од чисте ауре, свака се бољка и невоља одбија. Ако имаш Бога у срцу, нечастиви који је носилац негативних утицаја (преко људи), не сме онда ни да провири у тебе. Веруј, и вера ћете твоја спасти. Буди ведар, насмејан, милосрдан, уман и разуман. Сама старосрпска-аријска реч то објашњава: РАЗ - УМ. Раз значи Један (раз, два, три...), Први, Почетни Ум. Разум - једнако је - Први Ум. А он је Божји Ум, Ум Онога који и теби даде да будеш Уман и Хуман, а не безуман и неразуман и умоболан. Са њим(а) се не дружи. Нити служи. Нит их кушај, нити слушај. Нити их гледај, нити им се предај. Нарочито то не смеш. Молитвом душу блажи. И богомислима снажи. А „зло рађење – готово суђење“, рече Ј. Ј. Змај. Ти им не суди, сами себи су већ пресудили.


Kако видите улогу уметности и културе у одржавању менталног здравља и духовног благостања?


Улога уметности и културе у одржавању менталног здравља и духовног благостања, додао бих и историјске свести и идентитета народа и појединца је - незаменљива. Сетимо се риболиких скулптура из Лепенског вира, винчанских антропоморфних и зооморфних фигура и фигурина, протописма лепенског вира, винчанског писма, мистичних знакова АЛД, прве глинене „иконе“ из Дреновца (Велика Морава) – тј. почетака српске славе, бакарног, бронзаног и златног накита из тзв. неолита или каменог доба, првих купола над кућама Лепенаца и Винчанаца у праархитектури... И који народ све те благодети створи током миленијума, ко разви и усаврши та уметничка дела и тај први језик и писмо? Па онај почетни, најстарији народ, јер „име Срби спада у најстарије име међу народима“ (Павле Шафарик, „О пореклу Срба-Словена“, Нови Сад, 1998). А Швајцарац Адолф Пикте тврди да је тај језик – „језик мајка“. Од њега, и по угледу на њега насташе (али брзо и несташе из јавне употребе, ако су ту уопште и били) такозвани класични језици - старогрчки и латински, који се уведе у црквену службу тек у 12. веку Христове ере. Да би се боље схватила временска разлика у настанку српског и старогрчког писма, наводимо тврђење Плинија Старијег из дела „Природна историја“ (1, в, с. 29) да прва дела написана на старогрчком језику потичу из 6. века пре нове ере, док је српска архаична ћирилица - Винчаница настала најмање 7 хиљада година пре Христа. Харолд Хартман у свом делу „Универзална генеза писма“ уврстио је Винчаницу у најстарије писмо на свету. Ето колико су стари ти класични језици грчки и латински. Срби су ментално најздравији народ, најумнији и најталентованији народ (кад могаде све ово да створи), и у духу најбогатији етнос, који изроди Теслу, Пупина, Миланковића, па уназад: Сорбеја, Момира, Лина, Тамирића,Пронапића, Олинтића, Алимпија, Тимотија... О тим древним српским поетама извештавају нас и о њиховом стваралаштву сведоче антички хроничари: Херодот, са атрибутом „отац историје“, Страбон, Диодор Сикулус, Дионисије, Паусаније, Плутарх, Аполоније, песници Овидије и Вергилије и многи други. Дакле, најстарији трагови писмености на свету, у облику архаичне ћирилице, постојали су на српском хелмском простору најмање осам миленијума пре Христа. Зато не би требало да се ово писмо зове помесним именом – Винчанско, већ онако како и доликује, према народу који га је осмислио, то јест – Србица, како предлажу многи истраживачи наше старине.„Срби су остали Срби кроз векове. Веровање Срба, њихова садашња православна вера највише се поклапа са рашанским схватањем загробног живота, и „царства небеског“, што се код Срба и у песмама спомиње“. „На основу тога закључујемо да Срби спадају у најстарије народе у историји“, недвосмислен је професор др Реља Новаковић („Кавкаски и ликијски Срби“, Београд, 1997, стр. 25). „За Србе је нађено да су аутохтон народ...“ пише Д. Мирковић у делу „О Етрурцима, Баскима и Србима“ (Београд, 1992).„Рашански буквар и читанка који су саливени у бронзи пре 3.000 година п. н. е. најбоље сведоче о писмености Срба у Праисторији. Језик који је саливен у бронзи исти је онај језик којим данас говоре Срби“ (С. Билбија: „Староевропски језик и писмо“, стр. 10). Дакле, овај споменик српске писмености, буквар и читанка у бронзи, старији су 4.000 година од времена описмењавања Словена и Срба, које су наводно спроводили Ћирило и Методије. Да кажемо нешто и о првим србским мудрацима-филозофима које зову предсократовцима. Херимп у свом спису О филозофиманабраја не седам, како се сматра, већ чак њих седамнаест: Солон, Талес, Питак, Бијант, Хилон, Мизон, Клеобул, Анакарс, Акусилај, Епименид, Леофант Ферекид, Аристодем, Питагора, Лас (син Хармантидов или Сисимбринов, или Хабринов) и Анаксагора. Хипобот у Списку филозофа набраја: Орфеја, Лина, Солона, Перијандра, Анакарса, Клеобула, Мизона, Талеса, Бијанта, Питака, Епихарма и Питагору. За ову прилику сматрам да је довољно речено о уметности, култури, духовном и менталном благостању. (Ако поштована уредница жели, могли бисмо да започнемо и посебан фељтон о сакривеној културној историји Срба).

Kоје вредности сматрате најважнијим у моралном смислу, у данашњем свету?


Декалог је давно оскрнављен и напуштен, све се чини супротно од десет божјих заповести. Живимо последња времена, апокалиптична, односно у космичком смислу – калијугу, боље речено - каљугу. Остају нам само две Христове заповести: Љуби Господа Бога свим срцем својим, свом снагом својом, свом мишљу својом... Љуби ближњега свога као самога себе.
Kако бисте описали своју филозофију живота?
Описаћу је у неколико, надам се, мудрих реченица: а) Увек имај меру, јер мера је печат невидивог реда у видивој природи. 2) Почетак отвара човека, али крај ће да каже. 3)Ни богови се не боре против онога што мора бити (Питакић са Лезбоса). 4) Поштуј старе законе, али једи свежу и здраву храну (Перијандрић).

Радите ли тренутно на неком пројекту? Шта је ново што можемо очекивати из Ваше „радионице“ у неко скорије време?


Имам две лепе изреке из моравског краја: а) Док се дете прави, ником се не казује. б) Старци причају шта су радили, деца причају шта раде, а само наивни причају шта ће радити. Нека испаднем и наиван, открићу два своја пројекта у завршној фази. Довршавам Речник моравског дијалекта, баш због тога што није званично признат у српској лингвистици, иако њиме говори 67 одсто српског народа са три српске Мораве – Троморавља. Србија је Моравија, а Моравија је жила куцавица Балкана, али говор Мораваца се не помиње ни у једном речнику, иако је најстарији штокавски говор. Други пројекат је Енциклопедија важних личности Петрушко-параћинског краја, од средњег века до прве четвртине 21. века. Ова енциклопедија је требало да изађе из штампарије око 17. маја ове године, али из техничких разлога то се није догодило. Ускоро ће бити довршено њено штампање. И на крају захваљујем уваженој госпођици уредници Неди Гаврић и њеним сарадницима, на уступљеном простору и шанси да се представим поштованим читаоцима КР Кордун.


Добротољубљена браћо моја и сестре у Христу:
ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

Срећни ускршњи и мајски празници!

Уторак, 30. мај, Лета Господњег 2024. (7532)
У Рашевици код Параћина, Србија

Одговарао на питања пред Богом и људима
Мирослав Димитријевић,књижевник и историограф,





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"