детаљ слике: Игор Ремс - КРК Арт дизајн

РИЈЕЧ КОЈА СЕ ВИДИ И СЛИКА КОЈА СЕ ЧУЈЕ

(есеј о поезији Игора Ремса)

Јованка Вукановић 

Игор Ремс је и у најновијем рукопису У Зноју Тисине или Песме из карантина остао вјеран својим поетским свјетовима које је смиреном промишљеношћу, увјерљиво и утемељено профилисао и у ранијим збиркама. У сваком његовом новом јављању слике свијета су се разгранавале и добијале нове обрисе и значења, живот добијао нове нијансе, а сам пјесник бивао још запитанији. Без обзира о којим мотивима се радило и у којој позицији се пјесник налазио наспрам изазова који га и уводе у трагалачка искушења неизоставни елемент ауторовог гласања је његов несмирени дух, будност и енергија, истовремено тиха и дјелотворна, која избија из готово сваке његове ријечи.

Колико год покушавали да одредимо проблемске тачке Ремсовог свијета, оне нам константно измичу, јер су изван обухвата било какве дефиниције и статистичког редосљеда. Но, и поред такве живе и неухватљиве енергије из које избијају, могли бисмо оквирно да означимо зоне њиховог дјејства, и да се на тај начин приближимо пјесниковим свјетовима, из којих он црпи снагу и смисао, хранећи тиме истовремено и

сопствено биће.

То су: Природа, као вјечна материја, као земаљски и онај виши универзум, истовремено; Љубав – примарна, покретачка снага и највреднија човјекова остваривост; Ријеч, као до краја промишљени, танани и најчистији сублимат нашег дијалога са самима собом и са свијетом; И тај исти, свакодневни свијет у својој историчности и дневној временској потрошивости, у којој и сами учествујемо. Наведени тематски мозаик је, иначе, најчешћа окосница стваралачког поимања и доживљаја свијета о било којој умјетности да је ријеч. Оно што свако такво промишљање чини особеним и трајућим јесте начин на који умјетник остварује своју визију човјековог живота, којим стилистичким поступком је обликује и са колико интерпретативном оригиналношћу открива још неистражене релације нашег, иначе енигматичног, недовршеног живота. Енигматичност људског универзума произилази, у ствари, из његове необухватљивости, бескрајности, а која се итекако осјећа и у поетским дамарима Игора Ремса.

Химеричност свијета пјесник ублажава и саображава свом микрокосмосу, животном ареалу којег он, свакодневно искуствено доживљава и чини да и сама Природа која у Ремсовим визијама одише медитеранском аромом, постаје чулна и опипљива. Природа је у највећем броју његових пјесама (као и у ранијим збиркама) базични подтекст из којег извире сва есенцијалност пјесникових лирских медитативних пасажа. Довољно је прочитати само неколико пјесама из циклуса Со и Хлеб (Неми мириси јутрења, Дивне морске капи, Сутон…) да би се доживјела дубока, до најтананијег нерва интегрисана збиља Човјека и Природе. Феномену Природе, па ма колико асоцирао на архајски склад стамености и непобједивости, Ремс не прилази кроз романтчарску занесеност ни импресионистичку понесеност. Медитерански хоризонт који пјесник апострофира у својој поезији, па и у најновијој збирци, постаје све мање рајска оаза, а све више огледало човјекове пролазности, чијег се усуда ни он, као стваралац, не може да се ослободи. Све што човјек покуша да уради, осмисли и доживи, у односу на природни, у овом случају, конкретни медитерански постамент, вјечит и безграничан, дјелује као дјелић секунде, као искра која се “прије гаси него што се упали”, као шум кишне капи, пад листа са гране… Све је подредјено оку и болу, рећи ће аутор на једном мјесту, апострофирајући тиме чињеницу да човјекова емоција није увијек у искристалисаном, чистом стању, већ најчешће у садејству медитативног, испитивачког. Јака имагинативна снага пјесникове ријечи, која се не исказује само у овом већ и у другим тематским склоповима у збирци, долази отуда што се ауторова стваралачка свјежина успјешно исказала кроз ликовну транспозицију проблема о којима пише.

Динамична фигурална сугестивност у већини пјесама покреће јак, катарзичан стих, а што ће и за читаоца представљати ново драгоцјено искуство. Љубавне пјесме које чине други мотивски склоп, у поетском видокругу Игора Ремса заузимају важно мјесто. Жена, као персонификација љубави, оличење је страсти и емотивне пуноће која не признаје никакву половичну ни, у било ком виду, окрњену позицију. Таква вулканска ерупција предавања себе сопственим чулима, свијести, сновима, представља најчистији пут нашег остварења у Другом, јер коначни смисао нашег бића можемо једино сачувати у интеракцији са другим бићем. Игор Ремс, чија се перцепција иначе гласа у суптилним нијансама, увидја да на том путу није увијек могуће постићи кулминацију хармоничности и равнотеже измедју два бића, и да сваки отклон тиме поприма крајње рањиву конотацију. Ту је чак и Ријеч немоћна да расвијетли и протмачи један свијет који своју потврду тражи у хедонистичком апсолуту (пјесма Испод хаљина, из циклуса Поглед Је Радјање Греха). А у пјесми Хтели смо да говоримо, из истог циклуса, сама тијела не дозвољавају да се говори, јер она су, сама по себи, наслућујемо пјесникову поруку, најљепши говор. Или у пјесми Сахрањујем реч (из циклуса Љубав Је Само Реч), феномен љубави чак надјачава Ријеч, она је истовремено и најјача експресија и симбол и смисао. У веома запаженој пјесми Заборавих себе проналазимо антологијски стих, који гласи: Ћутња просипа семење неизговорених речи. Дакле, и шутња има активну, веома битну, подразумијевајућу улогу у једињењу два бића, два субјекта, два свијета.

Овим, заправо, улазимо у сљедећи, на почетку текста најављени, мотивски смјер – у видокруг Ријечи. Свој однос према свијету, био он сагласан или дистантан, пјесник исказује кроз наглашену лирску суптилност и барокну заводљивост, што његовој поезији даје особен стилски печат. Кристалну лиричност његове пјесме проналазимо управо у чињеници да је саздана од асоцијативних полифоничних наноса Ријечи, од њене сугестибилности и алузивности што, прије свега, покреће и јача читаочеву пажњу у смјеру “додавања и дописивања” поетске текстуре замишљених или тек откривених свјетова које и сам аутор покушава да дешифрује. У ствари, Игор Ремс, и кад не изговори ону једину, спасоносну, праву Ријеч – ми је осјетимо, она вибрира унутар и измедју стихова. Она одредјује почетак пјесме, наговјештава њен смјер, а крај најчешће оставља читаоцу, тј. снази његове перцепције и имагинативног досега. А након стиха Грми у нама Реч којом хранимо глад очију (из циклуса Љубав Је Само Реч), и сами смо увјерени да је најјача Ријеч – она неизговорена! Она Ријеч која, што је невидљивија, постаје све драматичнија, и чија контекстуалност отвара бескрајне наративе – индивидуалне, опште, земаљске, космичке…

Један од значајних валера пјесничког израза Игора Ремса, изражен и у ранијим збиркама, поготово у најновијем рукопису, проналазимо у садејству пишчеве импресије и медитације, чији узајамни рефлекси, по правилу, врхуне довршену слику свијета о којем говори. Чак и кад се тај свијет рефлектује као пролазност, у спорадичним и парцијалним елементима, или кроз загонетно тајанство своје безграничности, пјесник га нотира првенствено као објективну датост, и не покушавајући да је филтрира кроз сукоб или негацију. Најчешће је то мирна, стоичка мисао, катапултирана ка читаоцу, сугеришући понекад да се ради о подразумијевајућој сагласности са чињеницом да је тај земаљски космос (као и онај виши универзум), у којем се радјамо и умиремо, ту створен далеко прије нас, и да ће, као факат, трајати и послије нас.

Свијет Игора Ремса остварује се кроз богату колоритну фигуралност, бескрајни преливи ликовних нијанси претварају његову поетску мисао готово у тродимензионалну, опипљиву стварност, у новосложени синкретизам од ријечи, тона и боје. Пјесма Додоши једна је од таквих цјелина у којој је остварена максимална пуноћа сликеједног идиличног простора – сеоски амбијент, куће, људи, језеро – који у коначној

визији пјесника поприма астралне димнезије. Пјесму смо издвојили и стога што симболизује ауторову везаност за земљу, за камен који је и праг и свједок људског постања, који ће, и кад се много тога измијени, оде и нестане, и даље остати на истом

мјесту.

Живот који нас окружује, без обзира колико је недостатан, рушеван и скрајнут у периферне граничнике, не можемо мимоићи ни ми, а ни пјесник. А овај који се одвијао

у посљедње три године у знаку глобалне ковид-пандемије, итекако је пореметио многе системске параметре у функционисању људске заједнице, у њеној филозофији прихватања нужности, слободе, етике, усуда, моћи, смисла и других феномена. На таква катаклизмичка помјерања човјекова мисао реагује сама по себи, а поготово она – стваралачка. Да је за Игора Ремса то био изазов, довољно инспиративан, интригантан и недокучив, показало се у томе што је успио да, за то вријеме, своје искуство, у поетичком смислу, веома увјерљиво контекстуализује у готово апокалиптичке слике. А метафора затвореног свијета је управо таква слика о којој ће кроз снажну експресију проговорити у пјесми Зüрицх ИИ, која ће, поготово у два антологијска стиха – Јутра ће осванути закључана и Пелуд смрти прекритисвет – читаоцу предочити сву драму наведених цивилизацијских исклизнућа.

Пјесме у којима је Ремс постигао чисти супстрат рефлексије и версификацијске сублимности – Слика и Клин (из циклуса У Зноју Тишине), по крајњој сведености форме и дјелотворности мисли, представљају готово савршено јединство пјесничког поступка, а њега није лако постићи. Тај својеврсни минимализам у којем је “ријечима тијесно, а мислима широко” на најбољи начин говори о поетском трагању Игора Ремса.

Својом најновијом поезијом Игор Ремс је повратио повјерење у пјесничку Ријеч. Ојачао трагалачки нерв и проширио границе поимања. А пјесник је тај који се никада не мири, увијек се преиспитује и тражи, што исто чини и Ремс. Своју усредсредјеност на Ријеч, као на своје најмоћније средство у дешифровању и себе и других, чини се да је најуспјешније транспоновао у пјесму Пред тобом копам (из циклуса Круг Отворених Прозора).

Колико га непознаница тјера да је разгрне, толико га задивљује свим оним што би се, након тога, могло догодити. У том контексу доживљавамо, мање-више, и цјелокупни поетски блок, насловљен У Зноју Тишине или Песме Из Карантина.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: