детаљ слике: КРК Арт дизајн

 ШАПАТ БОНАЦЕ И ОЛУЈА 

Море је тихо, у ову поноћ модру,

смислом спокоја шапуће бонаца.

Ретки су тренуци, спокојни, у добру!

Живот нас од олује до олује баца...

И зато, узми овај трен као благо,

драгоценост што вреди јер је ретка;

и воли нешто изузетно драго,

до краја као испочетка...

Немам речи да довршим исказ...

Чему речи, кад кваре (с)мисао?

Ионако, предубок је јаз.

Не говори... Бог је све записао!

И ХРАБРИ СЕ АМБИСА БОЈЕ

Само је дно од врха много боље,

јер са дна се можеш пењати горе;

а са врха се, против своје воље,

стрмоглавити мораш у поноре.

Суштина живота - то је

танка линија што нас дели...

И храбри се амбиса боје,

али настављају даље јер су смели!

Није довољно да нам неко каже

да постоји облак на небу плавом.

Да постоји зид неко нас лаже,

док у тај зид не ударимо главом!

ЖЕЉА

Не жели ми пуно здравља:

Здрави су на Титанику били!

Не жели ми пуно пара:

Пуно су имали они што све су потрошили!

Пожели ми срећу у несрећном минуту:

Да преживим бродолом

и све стеге да одбацим...

Да сачувам само голи живот

и једну пару гвоздену, жуту...

Сиромаху да је бацим!

МАШТАШ ДА СЕ ЗАВИЧАЈУ ВРАТИШ

Не постоји песник ниједан

на свету убогом овом,

а да није, као најлепши сан,

испевао песму о завичају свом.

Да ти дадне игара и хлеба,

даљина мами пуна лажног сјаја.

Али облаци туђег неба

не миришу као кише завичаја.

И гдегод да си у себи патиш,

јер далеком свету само си роб!

Машташ да се завичају вратиш,

под оним храстом да ти буде гроб.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: