 | Долорес Атанасова | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Ѓоко Здравески превод
ПОКУШАЛА САМ, НЕ ПРОЛАЗИ МИ
Глуво уво на зиду
Гледам ову гомилу деце,
њихова разголићена телашца,
„На гомилу, на гомилу, идемо на гомилу!“
одјекује у болесном уму злочинца.
Остајем са укусом
њихове смрти у устима,
и није нешто што се може
из зуба ишчачкати.
Овај свет повући ће доле
сва смрт коју су неки посејали.
Највише ће трајати
оно што ће остати
у глувом уву на зиду.
РЕЧ ПО РЕЧ
Сада ћемо ућутати
све лепе речи између нас,
учинићемо немим сведоцима
свему што смо хтели рећи.
Гајићемо погледе љутње
и погледе пуне тупавости,
пролазићемо једно поред другог
са зимом и даљином између нас,
однећемо лепе речи
у време тихо, суво и пусто,
када још увек нису биле измишљене.
Када један од нас нестане
све ће се речи између нас
наређати у колону,
и реч по реч,
бескорисно, бесциљно, лутаће,
падаће у бездан неисказаног,
тамо где је касно штогод да се каже.
ВРЕМЕ СВЕГА И НИЧЕГА
Овог јутра у тишини седимо
ја, рупица на пиџами
и ова црна рупа у шољи,
коју полако испијам...
Питам се где је свет,
и мачка поред мене се снажно истеже,
њено оптегнуто, једро тело,
избацује муње које соби враћају пулс...
Питам се како је родити се у тишини,
како је да плач од првог даха
распуца небо,
и поново утихнеш у мук...
Како је пробудити се у времену
одложеног живљења,
сахрана без људи,
свадби без музике,
љубави без додира,
успомена без сенки и звезда...
И будиш се, окрећеш се око себе,
и чекаш да неко други пукне прстима,
да све рестартује.
