ДЕВОЈЧИЦА СА СРЦЕМ

Када је дошла на свет, лекари су установили да има неприродно велико срце и препоручили редовне контроле здравственог стања. Забринути родитељи су је непрестано држали на оку, иако се чинило да девојчици ништа не недостаје. Напротив, весело детенце пуно љубави је пленило осмехом и освајало срце свакоме ко би га упознао.

Временом су се отац и мајка опустили, престали да мотре сваки њен корак и ослобођени страха да ће се нешто лоше догодити, посветили су се свакодневним обавезама. Када је мало поодрасла, објаснили су јој да мора да се чува јер има превелико срце, а она их је погледала крупним очима и упитала: „Али зар то не значи да треба да га поделим с другима?“ Родитељи су се само тужно насмешили детињој наивности и оставили је без одговора.

Од тада је девојчица поклањала још више љубави свима око себе, и људима, и животињама, и биљкама. Свакога дана је мајци и оцу доносила комадић срца, они би је збуњено погледали, прихватили дар, затим се окренули и наставили са својим пословима, превише заузети да застану, размисле и удубе се у значење њених поступака.

Девојчица је затим делиће свог срца понудила пријатељима који су их узимали без речи захвалности, поиграли се њима, па их с досадом одбацивали. Кад је дошло време заљубљивања, одлучила је да даје цело срце. Младићи би узели њен дар, забавили се, покварили га као какву безвредну играчку и вратили га изломљеног. Ћутке би га узела, сместила у груди док не зацели и онда поново поклањала.

Изломљено и израњавано срце је задржао мушкарац који није био ни бољи ни гори од осталих. Ни он није заузврат понудио своје срце, већ су његово уздарје била два малена бића која је волела више од ичега на свету. Живела је за њих и свакога дана им давала цело срце да га чврсто држе у ручицама све док нису одрасли, одбацили га и у потпуности заборавили. 

Од тога није успела да се опорави. Срце више није куцало као некада и први пут је истински болело. Није могла да схвати зашто је Бог даривао тако велико срце када га нико није желео, сви су га узимали преко воље, са задовољством га уништавали, враћали у јадном стању и одлазили. Понудила је срце и Њему, али Он је упорно ћутао и оставио је без одговора. Није имала више никога, никоме није могла да се обрати и никоме ништа више да пружи.

Онда је једног дана стигла страшна вест: њено старије дете више није било међу живима. Упркос убеђењу да њено срце више не може ништа да осети, снажан бол ју је оборио на колена и имала је снаге само да упита без даха: „Докле? Докле више?!“ Плакала је док није остала без суза, а онда се отупљена повукла у самоћу, ишчупала срце из груди и оставила да лежи поред ње, јадно, згужвано, истрошено – као и она сама.

Странци су покуцали на њена врата, донели завежљај и у њему детенце. Однекуда су опет потекле сузе, примила је дар без речи, спремна да ипак још једном отвори срце том беспомоћном бићу, макар га и оно сломило. Прихватила је судбину, помирила се са животом – другачије није могло ни бити.

Девојчица је била живахна, весела и здрава, осим што је имала једну ману: неприродно велико срце. Лекари су утврдили да је наследно, да јој вероватно неће правити тешкоће у животу, али да би требало да буду опрезни. Бака се само насмешила, с разумевањем климнула главом, нежно и чврсто пригрлила мало биће, први пут у животу потпуно мирна и срећна: „Коначно!“ 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: